Kada ste bili deca, sigurno ste se često pitali
ko je najsnažnija osoba na
svetu?
Ja jesam, i iskreno, nikada nisam uspela da
nađem odgovor.
Danas, kada
sam u nekim srednjim godinama i kada i sama imam decu, znam da je najsnažnija
osoba na svetu majka-žena. I zato sa posebnim ushićenjem i toplinom u srcu,
svake godine dočekujem najveći hrišćanski praznik majki i žena – Materice.
Ja sam odrastala u ženskom društvu –sa bakom, mamom i neudatom
tetkom, mlađom sestrom moje mame. To je velika sreća, kada imate priliku da
rastete uz više ženskih generacija u jednoj kući i možete da vidite ženu u
svakoj njenoj dobi. Jednu kako se smanjuje iz godine u godinu - kao moja baka,
i drugu kako provodi ceo dan na poslu u srednjim godinama da bi vam kupila
patike, jaknu ili knjige, ili kako se doteruje, neguje i voli da uživa u
životu, kao na primer moja tetka.
Ono što je za sve tri žene sa kojima sam ja
živela i koje su me obrazovale kao ličnost zajedničko jeste jedna važna stvar -
bezuslovna ljubav, uz koju se vaspitavaju i stvaraju najbolji ljudi.
S obzirom na to
da sam čitav svoj život bila u centru pažnje svih ukućana, ipak sam naučena da
je skromnost vrlina, što znači da mi nisu
mnogo povlađivali, već sam morala da se naučim odgovornosti i disciplini. Ipak, na
stranu sa svim tim lepim, a ponekad teškim
momentima za dete od kojeg se mnogo očekivalo i koje je naučeno da mnogo ne
traži, kao jedan od najdražih dana u sećanju su mi ostale Materice, koje se
slave dve nedelje pre Božića, dana moje bake, mame i tetke.
Kada osvane jutro, za mene zaista posebnog praznika – Materica,
uvek se prvo setim tadašnjih zima, koje su bile pune snega, pahulja koje su
danonoćno vejale, a bogami i smetova koji su nas sprečavali čak i po
šorovima da idemo. Spavali smo pod debelim jorganima da ne nazebemo, a meni je
mama često obuvala zimi i čarape, da u njima spavam, iz majčinskog razloga - da
ne nazebem.
Noć uoči Materica ne
bih mogla dugo da zaspim, a potom, kada bi me ušuškanu uz pucketanje
vatre iz pećke ipak san savladao, budila sam se ranom zorom, i iako je u
krevetu bilo najtoplije, brzo sam se oblačila i odlazila trčećim korakom kroz gonk
u kujnu.
U kujni su već sedele baka, mama i tetka, vatra
u šporertu je pucketala, a na plotni se nalazila velika crvena džezva spremna
za jutarnju C kafu, koja nas je zimi svojom bogatom aromom i
mirisom naloženog orahovog drveta grejala.
Moja baka je jako volela C kafu sa penom, i to vruću, pa se
često iz kuhinje moglo u tišini jutra čuti kako je sprema, pažljivo sipajući
kafu iz limenke u džezvu, a potom bi svoj omiljeni napitak sipala u posebnu
šoljicu. Ti trenuci bili su samo njeni
Na dan Materica svako dete zna tačno šta treba
da radi, a ako ne zna, pomoći će mu neko iskusniji, kao što je to činila moja
baka, koja bi se nevešto namestila da je lakše vežem, i koja je u džepu od
prsluka uvek imala spreman kanap, za slučaj ako sam ga ja zaboravila.
Baka je uvek imala tu čast da se prva veže, jer
bi se nadurila ako to ne bi bilo tako i ja sam joj uvek vezivala noge, onako
tek-tek preko vunenih crnih čarapa i strašno vodila računa da je ne stegnem.
Ponekad je nisam ni vezivala, nego onako ovlaš, radi reda, simbolično, iako sam
po njenom licu videla da strašno uživa u ovom običaju. Zatim bi spomenula svoju
majku, koja je kao učenica beogradske gimnazije, imala tu čast da na Dvoru na
Materice, uz mnogobrojnu decu, vezuje kraljicu Mariju Karađorđević. Prosto je
uživala i blistala, sa tim plavim sjajnim očima na ovaj poseban dan, kada je to
spominjala, kao da je i sama učestvovala u svemu.
Bilo
je naravno i drugih strana medalje. Sećam se kada sam već bila starija i jedne
godine žurila na ispit, a baka me je odmah ujutro opomenula da je “nisam
vezala, a red je”.
Ona nikada nije pravila torte i kolače sa
kremovima i šlagom, nego je umela da napravi samo one starinske kolače,
vanilice ili šapice ili ružice, tako da sam kao dar dobijala nekoliko kolačića
(inače sam obožavala njene ružice sa lešnicima, koje su mirisale na vanilu,
jabuku, narandžu.
Situacija sa tetkom je opet bila skroz
drugačija. Nije insistirala da je vezujem, da joj ne bih pocepala svilene
čarape, ali je uvek bila tu i posmatrala nas, sa šoljicom C kafe u ruci, sa polusmeškom je
pratila situaciju, i uvek iz torbe vadila parfemčić, grožđanu mast ili neku
mirisnu kremicu za lice.
A moja majka, ona je poslednja davala poklon,
nakon što bih i njoj vezala i ruke i noge. Uvek je uspevala da se odveže, kao
nekom magijom izvlačila je i ruke i noge za tili čas. Divila sam joj se svaki
put, obožavala sam njenu spretnost, pa makar i u tom simboličnom trenutku.
Od mame sam dobijala knjigu, uvek sa posvetom,
i uvek sa nacrtana dva srca, koja su bila spojena ivicama. Znala sam da kada ih
je crtala, zamišljala je da smo to nas dve.
**********************************************************************************
Već
nekoliko godina sam i ja u najznačajnijoj ulozi – ulozi majke.
Moja kćer, s obzirom na to da živi sa mnom i sa
mojoj majkom, uvek prvo vezuje moju mamu. Da, pogodili ste - onako ovlaš, neće
da je stegne.
Moja majka joj uvek da jabuku i nekoliko
kolača (ružice najčešće) na starinskom tanjiriću.
Potom se kćer lati mene i dobrano me stegne
kanapom, a ja volim da ponovim tradiciju i uvek joj kupim knjigu.
Nažalost,
moja tetka nije više sa nama, i nedostaje, baš u ovakvim zajedničkim trenucima
često pomislim kako bih volela da je tu i zamišljam šta bi poklonila danas, u
moru moderne šminke, čarapa, mobilnih telefona, predivnih torbi.
Ma, nije to uopšte važno, volela bih da bar
možemo, kao i uvek, da popijemo C kafu, da još
jednom mogu da vidim taj otisak crvenog karmina na šoljici, prisustvo
tri generacije u jednoj kući, dok mraz šara belinom prozorska stakla na
najlepši praznik za žene -Materice.
Starinske ružice sa lešnicima
Mirisne ružice sa pečenim lešnicima i puterom, tradicionalni
recept moje familije, koji se prenosi iz generacije na generaciju.
Za testo je potrebno:
250 grama putera sobne temperature
1 kesica vanil šećera
150ml mleka
Pola kocke (10g) kvasca
1 jaje
1 žumance
1 kašikica šećera
Oko 700g brašna
Za nadev
Kašika pekmeza (domaćeg) od kajsija
1 belance
150g mlevenih pečenih lešnika
150 grama šećera
I još za posipanje:
Prah šećer
Priprema:
U mlako mleko staviti kašikicu šećera i
rastopiti kvasac, ostaviti na toplo mesto da kvasac dobro zapeni.
Drvenom kašikom umutiti mekan puter sa vanil
šećerom, pa dodati celo jaje i žumance.
Sve lepo sjediniti da se dobije ujednačena
smesa.
Zatim dodati mleko i postepeno dodavati
prosejano brašno koje ste ranije izmerili.
Mesiti testo, najbolje rukama, da dobijete glatku,
sjajnu strukturu, koja se neće lepiti za prste, ali treba paziti i da ne bude
ni pretvrdo.
Testo oblikovati u kuglu, staviti u vanglu,
prekriti čistom krpom I ostaviti 30-40 minuta da se odmori i poraste.
Za to vreme pripremiti fil i to na sledeći
način.
Kulinarskom žicom penasto umutiti belance,
dodati kašiku pekmeza i šećer, a na samom kraju mlevene lešnike.
Drvenom varjačom izmešati dobro, kako bi se svi
sastojci lepo spojili.
Od testa “čupkajte”
kuglice veličine većeg oraha, spljoštite dlanovima kao u palačinku, debljine
oko 5 mm, i na sredinu stavljajte smesu od lešnika - najbolje kašikicom, kako
bi smese bilo u svakoj ružici jednako.
Potom prstima uvijte krajeve oblikujući ružice.
Najfinje su ako dozvolite da fil malo viri pri vrhu iz testa.
Ružice ređajte u podmazan i pobrašnjavljen
pleh. Pre pečenja ostavite ih 10-ak minuta da odmore i narastu. Pecite ih na
180C u zagrejanoj rerni oko 30-ak minuta. Znaćete da su pečene kada vrhovi
ružica porumene. Izvadite ih iz rerne, i kada se malo ohlade pospite ih prah
šećerom.
Zapamtite, kako život prolazi, jedino što nas
vraća u detinjstvo su uspomene sa voljenim ženama. Potrudite se da ih imate
mnogo, da zapamtite sve one male i velike trenutke koje ste proživele zajedno i
slavite žene koje imate iz sebe, kad god ih se setite, ne samo u danu kad
obeležavamo Materice.