Vrdnička Ravanica — Svetinja u srcu Fruške gore

U samom centru Vrdnika, na južnim padinama Fruške gore, uzdiže se manastir Ravanica — duhovna oaza i istorijski dragulj Srema. Iako se ne zna tačno kada je osnovan, najstariji pisani tragovi o manastiru potiču iz turskih popisa iz 1566. godine, kada je crkva bila posvećena Svetom Jovanu Krstitelju.

Prekretnica u istoriji manastira dogodila se 1697. godine, kada su monasi iz srpske Ravanice, bežeći pred Turcima, doneli u Vrdnik mošti kneza Lazara. Od tada, manastir je poznat kao Vrdnička Ravanica, a crkva je posvećena Vaznesenju Gospodnjem, u znak duhovne veze sa originalnom Ravanicom.

Tokom 19. veka, zbog velikog priliva vernika, podignuta je nova crkva — monumentalna građevina sa baroknim ikonostasom, zvonikom i konacima. Osvećena je 1811. godine, kada su mošti kneza Lazara svečano prenete u njen oltar. Danas, Vrdnička Ravanica čuva ne samo duhovno nasleđe, već i umetničke dragocenosti: ikonostase, freske i predmete iz riznice, uključujući i pokrov koji je izvezla monahinja Jefimija.

Manastir Vrdnik nije samo mesto molitve — on je i čuvar srpske istorije. U njegovoj riznici nalaze se dragoceni rukopisi, ikone, pokrov kneza Lazara koji je izvezla monahinja Jefimija, kao i stari psaltiri i mineji. Tokom vekova, bio je i bolnica, i utočište, i mesto okupljanja naroda u teškim vremenima.

Šta kuvaju Monahinje?

Monahinje u Vrdniku pripremaju hranu po starim receptima, često koristeći biljke iz Fruške gore i proizvode iz sopstvenog vrta. Njihove trpeze su posne, jednostavne, ali bogate duhom:

• Proja sa koprivom

• Čorba od pasulja i pečuraka

• Kompot od dunja

• Domaći med i biljni čajevi

Sve se priprema sa ljubavlju i pažnjom, često za goste, hodočasnike i vernike koji dolaze da obiđu jedan od najznačajnijih Manastira na našoj Fruškoj Gori.

Pored kuhinje i bašte, monahinje brinu o manastirskoj riznici, ikonama, rukopisima i freskama. One su i domaćice Vidovdanskog sabora, kada se manastir pretvara u mesto okupljanja naroda, pesme, molitve i sećanja.

Banatski biseri: Tri dvorca koja morate otkriti

 Banat je poput bajke zarobljene u vremenu, iza zlatnih žitnih polja i zapuštenih kapija kriju se zdanja koja šapuću priče o ljubavi, gubitku, umetnosti i aristokratiji.

Vodim vas pričom  kroz tri dvorca čije arhitekture i legende zaslužuju da budu viđeni i da ponovo ako je to moguće budu obasjani svetlom ne samo posetilaca nego svetlom lepote koju zaslužuju — Damaskin, Kapetanovo i Jagodić.

 

Tajanstveni sjaj Dvorca Damaskin — Hajdučica

Hajdučica malo ali  meni na prvi pogled veoma drago selo, urednih kuća i sokaka, i baš tamo utonuo u tišinu sela Hajdučica, dvorac Damaskin  stoji kao svedok vremena kada su Dunđerski vladali Banatskim poljima.

Dvorac je prvobitno izgrađen pre 1824 od strane porodice Damaskin de Németh a nekih pedesetak Godina kasnije,  Lazar Dunđerski, kupuje imanje 1890. godine i 1901. ga preuređuje, čuvajući duh klasicizma.i  činio je srce porodičnog imanja. Danas je spomenik culture I zatvoren je za posetioce a šuška se da će u njemu biti ugrađen lift I da če se akomodirati u svrhu bolnice, obzirom da njegova sadašnja vlasnica živi u inostranstvu I ima takve ambicije.

Prelepa  Dvorska sala  na samom ulazu u njega kao i  terasa okrenuta ka ribnjaku svedoče o eleganciji jedne epohe, iako  je tokom moje posete bio u “krečenju”, ipak je I tako u renoviranju zračio posebnom elegancijom.

Ovaj Dvorac prati I neobična legenda o slikaru po imenu  Jatan, gde legenda  kaže da je slikar Jatan, pozvan da oslika salon ovog Dvorca ali mu tri godine to nikako nije polazilo za rukom,  dok jedne noći nije čuo šapat jezera:

„Zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja.”

Od tog momenta deselo se čudo te su  slike  nastajale čudesno, ali  slikar Jatan nikad više nije sanjao.

 

 

 

Dvorac Kapetanovo — Stari Lec

Dvorac Kapetanovo poznat kao jedan od najfotogeničnijih i romantičnijih dvoraca Banata koji delom zbog svojih tornjeva i vitraža podseća na one dvorce iz bajki, al isa druge strane krije mnogo tajanstvenih i rekla bih nesretnih ljubavnih I porodičnih obrta kroz svoje postojanje.

Ako su dvorci priče, Kapetanovo je gotička romansa puna tajanstvenih obrta. Smatra se jednim od najfotogeničnijih dvoraca Vojvodine. Podignut 1904. godine od strane župana Botke Bele.

Prema narodnom predanju, vlasnik dvorca, Bela Botka, izgubio je imanje na javnoj aukciji, što je duboko potreslo njegovu suprugu. Očajna zbog gubitka porodičnog doma i bogatstva, odlučila je da sebi oduzme život — zapalila je sebe, ostavivši za sobom samo pramen svoje plave kose, koji su meštani navodno pronalazili u travi oko dvorca godinama kasnije. Ali to nije kraj! Veruje se da se njena duša pojavljuje svake godine na dan Svetog Ilije. Meštani tvrde da se u sumrak može videti njena silueta kako luta parkom, a vetar donosi miris spaljene kose.

Ova tužna, ali misteriozna priča dodaje dodatni sloj čarolije samom dvorcu.

Danas potpuno obnovljen, u privatnom vlasništvu iste gospođe kao i Dvorac u Kovačici, sa verujem renovacijom za isti namenu -bolničku.

 

 Dvorac Jagodić — Konak

Skriven među zelenilom sela Konak, ovaj dvorac odiše elegancijom i mirom. Građen je za one koji su umeli da spoje umetnost, duhovnost i prirodu. Okružen parkom, te šumom Koprivića — prirodnim rezervatom sa retkim biljnim vrstama. Izgrađen je 1835. godine za Petra Jagodića, člana ugledne vojvođanske porodice.

Nakon Drugog svetskog rata, dvorac je nacionalizovan i korišćen kao upravna zgrada poljoprivrednog preduzeća „Trudbenik“.

Dvorac Jagodić ne krije klasičnu legendu sa duhovima ili zakopanim blagom, ali svakako odiše misterijom i aristokratskom romantikom. Prema lokalnim pričama, dvorac je bio mesto tajnih okupljanja intelektualaca i umetnika, posebno onih povezanih sa Maticom srpskom, čiji su članovi iz porodice Jagodić bili veliki mecene.

 Dvorac je danas u dobrom stanju, ali nije otvoren za posete, ali u odnosu na prethodna dva rekla bih, obzirom da je u vlasništvu iste osobe znatno uređeniji i sa umetničkim delima I sa antikvitetnim nameštajem, iako su I ovde određene sobe preuređene sa bolničkom namenom.

Danas pričati o tome šta je moglo biti, a kako nije, ili kako se moglo urediti mislim da je bespredmetno, jedna je činjenica da smo kao I svugde posustali kada su u pitanju neka naša zdanja, I da smo kao I uvek delom pustili da se uruše, pa potom “preko veze obnove”.

 

Vršac i Vršačka Kula

Obzirom da smo svedoci da se u zadnjih desetak godina, naši gradovi brzinom svetlosti menjaju-odnosno dobijaju nekakvo za mene “nakaradno” naličje, prava je milina boraviti, živeti u gradu kao što je naš Vršac.

Doduše moj čitav život je vezan za mesta Banata, i možda sam malo i pristrasna, ali ovako kako danas izgleda Vršac tako je nekada disao i izgledao naš Novi Sad.

Naravno, ruku na srce i ovde kao i u svakom gradu ima izuzetaka gde se nažalost divne zgrade koje su pretpostavljam prešle iz državnih ruku, na vlasnicima- Bog zna kome, te se ne održavaju , ali ma i one druge strane gde se vidi da se vlasnik izuzetno trudi da održi onu patinu i stari duh svoje kuće.

Vršac je jedan od najstarijih banatskih gradova, bogat istorijom i tradicijom, optočen lepotom raznovrsne prirode, osmišljen delima umetničke vrednosti i svim onim što čini smisao svakodnevnice, života i življenja.

Smešten je u podnožju Vršačkih planina i od granice sa Rumunijom udaljen je svega 14 km.

Već i vrapci na grani znaju da moji odlasci u Banat-tačnijeVršac i Belu Crkvu-Vračev Gaj su odlasci od mog samog rođenja i nekako kako starim, navikla sam da barem jednom godišnje odem u “moj kraj” iz prostog razloga što nekako boravak u ovim mestima meni-leči dušu, te sam skoro svaki teži momenat života tamo prebrodila.

Sa druge strane, ukoliko se sećate kako je osamdesetih godina prošlog veka izgledao Novi Sad, Vršac danas će vas na to podsetiti. 😊

 

 

Od znamenitosti ovde bih pre svega istakla i spomenula Dvor Eparhije Banatske -Vladičansku rezidenciju banatskih episkopa. U okviru dvora sagrađen je hram u kojem se nalazi čudotvorna ikona Bogorodica Vinčanska-Bezdinska. 

Vladičanska rezidencija je prva građevina sa kojom sam se još od detinjstva srela i koja je u meni izazvala jedno veličanstveno ushićenje i oduševljenje i ja po nekad baš zbog ove velelepne zgrade umem da kažem za Vršac da je srpski Petorgrad.

Na drugom mestu se nalazi velelepna Katedrala  – Crkva Svetog Gerharda, danas predstavlja jedano od naj reprezentativnijih objekata u gradu koji  se do detalja oslanja na srednjevekovnu gotičku kulturu. Enterijer crkve bogato je opremljen izrezbarenim nameštajem, ukrašen zidnim i oltarskim slikama, vitražima i skulpturama. Ono po čemu se ova crkva, sem svoje veličine, ističe su orgulje koje nažalost trenutno ne rade jer naša država ne može da izdvoji-zaista smešnu sumu kako bi ih malo “osvežila”.

Zatim izdvojila bih -Apoteku na stepenicama, Gradsku kuću– Magistrat, Kuću Jovana Streije Popovića- oca srpske drame, koja je zasluženo postala Sterijin muzej, ma izdvojila bih skoro svaku kuću koja je sama za sebe pravo remek delo.

 Na samom kraju naravno kako smo “zdravo ogladnili” odlično smoručali u samom centru za veoma pristojnu cenu.

Bogami vrlo brza usluga, baš puni tanjiri😊Ja sam jedva pojela.

Za ovaj restoran koji je pod okriljem nekadašnjeg Hotela Srbija, smo se odlučili-random, obzirom da smo gladni šetali centrom i osim brzih uličnih objekata koji su nudili pljeskavice, pizze na parče nažalost u samom centru nema restorana klasičnog stila gde bi mogli da pojedete ko čovek, ili ih ja barem nisam našla.

Vršačka Kula

Vršačka kula simbol Banata, sazidana je 1439 godine i veruje se da ju je podigao Đurađ Smederevac posle pada Smedereva sa ciljem da zaštiti svoje posede na prostoru današnje Vojvodine.

Obzirom da je Vršačka kula bila „poslednja linija odbrane“ i nekoliko puta ruinirana, rušena i kroz vekove pretrpela mnoga oštećenja, ovako danas izgleda kao restaurirana ali verna nekadašnjoj Kuli u kojoj su se naši preci borili za Banat.

Unutrašnjost Kule je izuzetno uređena-restaurirana i zaista vredi pogledati, napominjem da se ulaz plaća.

No i ako ne uđete unutra i sam pogled sa Kule na okoliš je zlata vredan.