Pet mesta koje morate posetiti u Sankt Peterburgu

 Za grad kao što je Sankt Peterburg veoma je teško izdvojiti pet mesta koja treba da posetite, pogotovo ako ste došli na par dana.

Lično ja sam bila u privatnoj poseti  par nedelja  te je tu izostao onaj zvanični Peterburg kada vas vodi agencija i sve obiđete za par sati i gde se nažalost  na kraju ispostavi da ništa niste videli ��

Izdvajam par mesta koja svima preporučujem kao neka osnovna mesta  da ne kažem zaštitni znak grada, a sa druge strane to su i neka mesta koja sam ja lično izdvojila kao meni interesantna i lično draga, a nalaze se blizu ili na Nevskom prospektu malte ne udaljeni jedan od drugog peške na par minuta.

 

1. Ermitraž-Zimski Dvorac

Obzirom da je u toku ratna situacija, ulaznicu za Ermitraž koji se sastoji od nekoliko muzeja, a ja sam htela pre svega da posetim Zimski dvorac, nisam mogla da kupim on line, pa sam kao i svaki drugi Rus koji ne koristi internet čekala uredno u redu nekih sat vremena, kako bih je pazarila za 500 rubalja/oko 5 eur.

Kada sam ušla u samo zdanje Zimskog dvorca, i krenula da ga obilazim, prvo što sam primetila je:

-da su mi usta širom otvorena-bukvalno sam „zinula“

-da sam htela da zaplačem od sreće

-da ću morati doći  barem još dva puta kako bih sve natenane pogledala i i kako bi mi se sve složilo u glavi.

Rezime:

Ermitraž spada u  jedan od najvećih muzeja na svetu i kao što sam rekla sastoji se od više muzeja, te ne mogućnost kupovine karte on line i unapred dodatno usporava mogućnost brzog obilaska.

Sa druge strane, Zimski dvorac koji imam preko 300 soba je jako teško preći u nekih tri četiri sata-dok vas drži koncentracija, te ja predlažem ako idete privatno da pojedine sobe posetite ponovo-ciljano ono što vas zanima.

*Zimski dvorac u Sankt Peterburgu je bio službena rezidencija ruskih imperatora od 1732. do 1917. godine. On je jedan od najznačajnijih spomenika ruske barokne arhitekture, tačnije rokokoa. Nakon Februarske revolucije, dvorac je postao sedište Privremene vlade. Godine 1922. dvorac je pripojen državnom muzeju Ermitaž. Dvorac je sagrađen u periodu 1754—1762.

 

2. Kazanski Sabor

Moji prijatelji rade u Kazanskom saboru i mnogo godina pre mog dolaska sam dobijala od njih veoma lepe fotografije i to kada je Badnje veče ili Uskrs, tako da sam ja bila upućena da tako kažem i sa po nekim videom iz ovog Sabora, i pre nego što sam ga lično posetila.

Unutra je izuzetno velike površine  sa skupim i dragocenim ikonama a posebno Čudotvorna ikona Kazanske bogorodice, gde će te ako imate sreće uspeti da se približite i pomolite.

Nakon rata sa Napoleonom, sabor je transformisan u memorijalni spomenik (u čast velike pobede na Napoleonom i njegovim trupama) gde je sahranjen jedan od najvećih generala Rusije, general Kutuzov koji je potukao Napoleona i svom narodu doneo veliku pobedu. Godine 1992 u Kazanjskom saboru je održana prva liturgija, dok se nekoliko godina kasnije sabor vratio u ruke ruske pravoslavne crkve.

Rezime:

Ulaz u Sabor je besplatan-što je naravno u redu, ali sa druge strane je u nekim danima i određenim vremenskim intervalima strahovita gužva, posebno pred ikonom Bogorodice. Park oko Sabora je izuzetan tako da prija malo u njemu da posedite ako je unutra gužva ��

 

3. Ruski muzej Njegovog Imperatorskog Veličanstva Aleksandra III

Za Ruski muzej sam se odlučila da ga svrstam iz prostog razloga što sam veliki ljubitelj slika Ilje Rjepina i Viktor Vesnecova a bogami i Serova i prosto  u ovom muzeju se nalaze dela koja sam čitav život želela da vidim.

Pored ovih dela ruskog slikarstva koja predstavljaju za mene vrhunac umetnosti možete da vidite za kartu od 300 rubalja okolo 3 evra dela i svetskih velikana.  Najveći muzej ruske likovne umetnost u Rusiji i prvi takav na svetu obuhvata šest dvoraca, Letnju i Mihajlovsku baštu.  Najveća remek-dela čuvaju se u Mihajlovskom dvorcu. Tu se nalaze kolekcija staroruskih ikona iz HII-XVII veka, slike iz XVIII-XIX veka i predmeti narodnog stvaralaštva iz XVII-XXI veka. Rezime:

Nažalost i pored pristupačne ulaznice, i konačno da nije bilo previše gužve i turista, u vreme kada sam ja posetila muzej slikarsko remek delo od  Ilja Rjepin, Odgovor zaporoških Kozaka otomanskom sultanu Mehmedu IV je bilo izvezeno u Kinu na izložbu ��

 

4. Most Lomonosova

Pored Aničkovog, Bankovskog i Lavljeg mosta ovaj most izdvajam isključivo iz jednog razloga a to je zbog Dostojevskog, jer ukoliko ste pažljivo čitali njegova dela znate da su se njegovi likovi iz romana upravo vozili kočijama ili šetali peške baš ovim čarobnim mostom na Fontanki.

Nalazi se na reci Fontanki  i pre sadašnjeg naziva  most je nosio ime Katarine Velike, a zatim grofa Černišova. U 19. veku bio je to pokretni most, ali je nakon  1913. godine izgubio tu mogućnost. Ukrašen je monumentalnim granitnim kulama, povezanim lancima, u kojima je nekada bio skriven mehanizam za podizanje mosta.

 

Rezime:

Besplatno, nema turista izuzetno fotogeničan, nalazi se nekoliko metara od Nevskog prospekta, u njegovoj blizini se nalaze i mali brodići gde možete popiti kafu ili čaj a i uplatiti vožnju rekama i kanalima Sankt Peterbutga.

 

5. Crkva Spasa na krvi- Hram Vaskrsenja Hristovog

Crkva koja je i simbol Petrograda i koja je na mene ostavila izuzetan utisak iz razloga što se oko nje nalaze muzičari ili slikari i u opšte nekako je sva atmosfera pozitivna i prijatna iako je reč o hramu koji ne pleni samo lepotom, već je i svedok rata, razaranja i prolivene carske krvi.

* Ovaj velelepni hram je poznatiji kao Spas na krvi, što se ne može okarakterisati kao slučajnost. Izgrađen je po nalogu cara Aleksandra Trećeg u čast njegovog oca ─ cara Aleksandra Drugog, kojem je terorista bacio bombu pod noge. Stoga je odlučeno da hram bude izgrađen upravo na mestu gde je izvršen atentat na cara. U njemu se i danas čuva deo kaldrme na kojoj je Aleksandar Drugi smrtno ranjen.

Rezime:

Iznenadiće vas da je čitav hram je iznutra i spolja ukrašen neverovatno lepim mozaicima. Ono što je mene fasciniralo je to da je za vreme opsade Lenjingrada, hram je služio kao mrtvačnica. U njemu su smeštana tela stanovnika umrlih od gladi i posledica granatiranja

Vrdnička Ravanica — Svetinja u srcu Fruške gore

U samom centru Vrdnika, na južnim padinama Fruške gore, uzdiže se manastir Ravanica — duhovna oaza i istorijski dragulj Srema. Iako se ne zna tačno kada je osnovan, najstariji pisani tragovi o manastiru potiču iz turskih popisa iz 1566. godine, kada je crkva bila posvećena Svetom Jovanu Krstitelju.

Prekretnica u istoriji manastira dogodila se 1697. godine, kada su monasi iz srpske Ravanice, bežeći pred Turcima, doneli u Vrdnik mošti kneza Lazara. Od tada, manastir je poznat kao Vrdnička Ravanica, a crkva je posvećena Vaznesenju Gospodnjem, u znak duhovne veze sa originalnom Ravanicom.

Tokom 19. veka, zbog velikog priliva vernika, podignuta je nova crkva — monumentalna građevina sa baroknim ikonostasom, zvonikom i konacima. Osvećena je 1811. godine, kada su mošti kneza Lazara svečano prenete u njen oltar. Danas, Vrdnička Ravanica čuva ne samo duhovno nasleđe, već i umetničke dragocenosti: ikonostase, freske i predmete iz riznice, uključujući i pokrov koji je izvezla monahinja Jefimija.

Manastir Vrdnik nije samo mesto molitve — on je i čuvar srpske istorije. U njegovoj riznici nalaze se dragoceni rukopisi, ikone, pokrov kneza Lazara koji je izvezla monahinja Jefimija, kao i stari psaltiri i mineji. Tokom vekova, bio je i bolnica, i utočište, i mesto okupljanja naroda u teškim vremenima.

Šta kuvaju Monahinje?

Monahinje u Vrdniku pripremaju hranu po starim receptima, često koristeći biljke iz Fruške gore i proizvode iz sopstvenog vrta. Njihove trpeze su posne, jednostavne, ali bogate duhom:

• Proja sa koprivom

• Čorba od pasulja i pečuraka

• Kompot od dunja

• Domaći med i biljni čajevi

Sve se priprema sa ljubavlju i pažnjom, često za goste, hodočasnike i vernike koji dolaze da obiđu jedan od najznačajnijih Manastira na našoj Fruškoj Gori.

Pored kuhinje i bašte, monahinje brinu o manastirskoj riznici, ikonama, rukopisima i freskama. One su i domaćice Vidovdanskog sabora, kada se manastir pretvara u mesto okupljanja naroda, pesme, molitve i sećanja.

Banatski biseri: Tri dvorca koja morate otkriti

 Banat je poput bajke zarobljene u vremenu, iza zlatnih žitnih polja i zapuštenih kapija kriju se zdanja koja šapuću priče o ljubavi, gubitku, umetnosti i aristokratiji.

Vodim vas pričom  kroz tri dvorca čije arhitekture i legende zaslužuju da budu viđeni i da ponovo ako je to moguće budu obasjani svetlom ne samo posetilaca nego svetlom lepote koju zaslužuju — Damaskin, Kapetanovo i Jagodić.

 

Tajanstveni sjaj Dvorca Damaskin — Hajdučica

Hajdučica malo ali  meni na prvi pogled veoma drago selo, urednih kuća i sokaka, i baš tamo utonuo u tišinu sela Hajdučica, dvorac Damaskin  stoji kao svedok vremena kada su Dunđerski vladali Banatskim poljima.

Dvorac je prvobitno izgrađen pre 1824 od strane porodice Damaskin de Németh a nekih pedesetak Godina kasnije,  Lazar Dunđerski, kupuje imanje 1890. godine i 1901. ga preuređuje, čuvajući duh klasicizma.i  činio je srce porodičnog imanja. Danas je spomenik culture I zatvoren je za posetioce a šuška se da će u njemu biti ugrađen lift I da če se akomodirati u svrhu bolnice, obzirom da njegova sadašnja vlasnica živi u inostranstvu I ima takve ambicije.

Prelepa  Dvorska sala  na samom ulazu u njega kao i  terasa okrenuta ka ribnjaku svedoče o eleganciji jedne epohe, iako  je tokom moje posete bio u “krečenju”, ipak je I tako u renoviranju zračio posebnom elegancijom.

Ovaj Dvorac prati I neobična legenda o slikaru po imenu  Jatan, gde legenda  kaže da je slikar Jatan, pozvan da oslika salon ovog Dvorca ali mu tri godine to nikako nije polazilo za rukom,  dok jedne noći nije čuo šapat jezera:

„Zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja.”

Od tog momenta deselo se čudo te su  slike  nastajale čudesno, ali  slikar Jatan nikad više nije sanjao.

 

 

 

Dvorac Kapetanovo — Stari Lec

Dvorac Kapetanovo poznat kao jedan od najfotogeničnijih i romantičnijih dvoraca Banata koji delom zbog svojih tornjeva i vitraža podseća na one dvorce iz bajki, al isa druge strane krije mnogo tajanstvenih i rekla bih nesretnih ljubavnih I porodičnih obrta kroz svoje postojanje.

Ako su dvorci priče, Kapetanovo je gotička romansa puna tajanstvenih obrta. Smatra se jednim od najfotogeničnijih dvoraca Vojvodine. Podignut 1904. godine od strane župana Botke Bele.

Prema narodnom predanju, vlasnik dvorca, Bela Botka, izgubio je imanje na javnoj aukciji, što je duboko potreslo njegovu suprugu. Očajna zbog gubitka porodičnog doma i bogatstva, odlučila je da sebi oduzme život — zapalila je sebe, ostavivši za sobom samo pramen svoje plave kose, koji su meštani navodno pronalazili u travi oko dvorca godinama kasnije. Ali to nije kraj! Veruje se da se njena duša pojavljuje svake godine na dan Svetog Ilije. Meštani tvrde da se u sumrak može videti njena silueta kako luta parkom, a vetar donosi miris spaljene kose.

Ova tužna, ali misteriozna priča dodaje dodatni sloj čarolije samom dvorcu.

Danas potpuno obnovljen, u privatnom vlasništvu iste gospođe kao i Dvorac u Kovačici, sa verujem renovacijom za isti namenu -bolničku.

 

 Dvorac Jagodić — Konak

Skriven među zelenilom sela Konak, ovaj dvorac odiše elegancijom i mirom. Građen je za one koji su umeli da spoje umetnost, duhovnost i prirodu. Okružen parkom, te šumom Koprivića — prirodnim rezervatom sa retkim biljnim vrstama. Izgrađen je 1835. godine za Petra Jagodića, člana ugledne vojvođanske porodice.

Nakon Drugog svetskog rata, dvorac je nacionalizovan i korišćen kao upravna zgrada poljoprivrednog preduzeća „Trudbenik“.

Dvorac Jagodić ne krije klasičnu legendu sa duhovima ili zakopanim blagom, ali svakako odiše misterijom i aristokratskom romantikom. Prema lokalnim pričama, dvorac je bio mesto tajnih okupljanja intelektualaca i umetnika, posebno onih povezanih sa Maticom srpskom, čiji su članovi iz porodice Jagodić bili veliki mecene.

 Dvorac je danas u dobrom stanju, ali nije otvoren za posete, ali u odnosu na prethodna dva rekla bih, obzirom da je u vlasništvu iste osobe znatno uređeniji i sa umetničkim delima I sa antikvitetnim nameštajem, iako su I ovde određene sobe preuređene sa bolničkom namenom.

Danas pričati o tome šta je moglo biti, a kako nije, ili kako se moglo urediti mislim da je bespredmetno, jedna je činjenica da smo kao I svugde posustali kada su u pitanju neka naša zdanja, I da smo kao I uvek delom pustili da se uruše, pa potom “preko veze obnove”.