Svakog leta sam sa bakom brala kantarion, obično smo počinjale sredinom juna, u zavisnosti od godine nekad i krajem juna. Brale smo samo lepe, zdrave biljke, koje su na sebi još uvek imale lep cvet i čitave male uzane zelene listove.
Biljke smo stavljale u naramak. Naramak je činila velika bela čista plahta čije krajeve smo mogle baka i ja da vežemo i na kraju svo bilje da donesemo kući na leđima a da se ne izlomi.
Kada sam bila mala baka je nosila naramak. Kasnije sam ja preuzela ulogu nosača naramka i bila sam veoma ponosna na to.
Kada smo došle na naš salaš, prvo smo lagano spustile naramak, i odvezale ga, a kantarion je zasijao poput sunca.
Ostavile smo ga da malo "odmori", mada smo nas dve bile mnogo umornije od njega, pogotovo što smo ceo dan na vrelom suncu peške tražile ove magične žute biljkice.
Kada je lagana noćpočela da pada, , bakai ja smo prvo rastresle rukama kantarion, i potom polako birale lepe zrele cvetove i vrhove i sekle ih makazama, ili oštrim nožem.
U već pripremljene dve veće staklene tegle smo polako ređale kantarion vodeći računa o svakoj latici cveta, kao što bi tada meni moja baka rekla:
"Važno je da se neskruni".
Neskruni-je i dalje za mene magična reč kada radim nešto polako i pažljivo :)
Tegle smo napunili delovima kantariona ali ne do samog vrha. Gledale smo dok biramo bilje da biramo lepe bogate delove.
Potom smo u teglu stavile maslinovog ulja onoliko da bilje bude preliveno.
Tegle smo dobro zatvorile i ono što je najvažnije ostavile na suncu oko 30 dana.
nakon toga i sami će te videti da je kantarionovo ulje tamne a ne svetle žute boje, što sam ja često mislila.
Izlivam ga u male staklene flašice.
Biljke smo stavljale u naramak. Naramak je činila velika bela čista plahta čije krajeve smo mogle baka i ja da vežemo i na kraju svo bilje da donesemo kući na leđima a da se ne izlomi.
Kada sam bila mala baka je nosila naramak. Kasnije sam ja preuzela ulogu nosača naramka i bila sam veoma ponosna na to.
Ostavile smo ga da malo "odmori", mada smo nas dve bile mnogo umornije od njega, pogotovo što smo ceo dan na vrelom suncu peške tražile ove magične žute biljkice.
U već pripremljene dve veće staklene tegle smo polako ređale kantarion vodeći računa o svakoj latici cveta, kao što bi tada meni moja baka rekla:
"Važno je da se neskruni".
Neskruni-je i dalje za mene magična reč kada radim nešto polako i pažljivo :)
Tegle smo napunili delovima kantariona ali ne do samog vrha. Gledale smo dok biramo bilje da biramo lepe bogate delove.
Potom smo u teglu stavile maslinovog ulja onoliko da bilje bude preliveno.Tegle smo dobro zatvorile i ono što je najvažnije ostavile na suncu oko 30 dana.
nakon toga i sami će te videti da je kantarionovo ulje tamne a ne svetle žute boje, što sam ja često mislila.
Izlivam ga u male staklene flašice.
