Pekmez od šljiva iz rerne — bez muke, s puno ukusa

Kad šljive zamirišu, zna se — jesen je na pragu, a kuća se puni mirisima iz dvorišta gde se u oranijama kuvao pekmez najčešće na jesen od šljiva a bogami i pekao u šporetu u rerni— tiho, polako, bez stajanja 

U kuhinji, rerna radi punom parom, a stare tegle čekaju svoj red — da se napune slatkom tamom, gustim pekmezom koji miriše na detinjstvo i na rum  da ga zaokruži i da  mu da onu dubinu koju imaju stare pesme i zaboravljene priče. Rum ne dominira — on šapuće i baš ta šapat čini razliku.

Potrebno je:

5 kg zrelih šljiva 

500 g šećera (može i manje, po ukusu)

1 vanilin šećer (po želji)

Prstohvat soli

 Priprema pekmeza ide na jednostavan sledeći način:

Šljive oprati, i  očistiti od koštica te staviti u veliki pleh za šporet-

(danas to može da bude i veća vatrostalna posuda) Dodaj šećer, vanilin šećer i so, pa sve lagano promešati.

Potom pleh sa šljivama stavite u rernu na 150C i to 15 minuta, a zatim pojačajte na 200C .

Šljive će se lagano peći a vi će te drvenom varjačom promešati iste ali ne previše često.

Kada se šljive praktično "rastope" i počne da se odvaja smesa od tepsije prilikom vašeg mešanja znači da je gotov. Tada dodajem rum na ovu količinu ide 05 dcl na 1kg.

Izlijte ga u čiste teglice, zatvorite te okrenite naopačke i ostavite da se ohladi.

Ako voliš da pekmez ima onu starinsku notu, dodaj na kraju kašičicu mlevenih suvih šljiva ili malo cimeta ili karanfilića može da napravi čudo.

Vrdnička Ravanica — Svetinja u srcu Fruške gore

U samom centru Vrdnika, na južnim padinama Fruške gore, uzdiže se manastir Ravanica — duhovna oaza i istorijski dragulj Srema. Iako se ne zna tačno kada je osnovan, najstariji pisani tragovi o manastiru potiču iz turskih popisa iz 1566. godine, kada je crkva bila posvećena Svetom Jovanu Krstitelju.

Prekretnica u istoriji manastira dogodila se 1697. godine, kada su monasi iz srpske Ravanice, bežeći pred Turcima, doneli u Vrdnik mošti kneza Lazara. Od tada, manastir je poznat kao Vrdnička Ravanica, a crkva je posvećena Vaznesenju Gospodnjem, u znak duhovne veze sa originalnom Ravanicom.

Tokom 19. veka, zbog velikog priliva vernika, podignuta je nova crkva — monumentalna građevina sa baroknim ikonostasom, zvonikom i konacima. Osvećena je 1811. godine, kada su mošti kneza Lazara svečano prenete u njen oltar. Danas, Vrdnička Ravanica čuva ne samo duhovno nasleđe, već i umetničke dragocenosti: ikonostase, freske i predmete iz riznice, uključujući i pokrov koji je izvezla monahinja Jefimija.

Manastir Vrdnik nije samo mesto molitve — on je i čuvar srpske istorije. U njegovoj riznici nalaze se dragoceni rukopisi, ikone, pokrov kneza Lazara koji je izvezla monahinja Jefimija, kao i stari psaltiri i mineji. Tokom vekova, bio je i bolnica, i utočište, i mesto okupljanja naroda u teškim vremenima.

Šta kuvaju Monahinje?

Monahinje u Vrdniku pripremaju hranu po starim receptima, često koristeći biljke iz Fruške gore i proizvode iz sopstvenog vrta. Njihove trpeze su posne, jednostavne, ali bogate duhom:

• Proja sa koprivom

• Čorba od pasulja i pečuraka

• Kompot od dunja

• Domaći med i biljni čajevi

Sve se priprema sa ljubavlju i pažnjom, često za goste, hodočasnike i vernike koji dolaze da obiđu jedan od najznačajnijih Manastira na našoj Fruškoj Gori.

Pored kuhinje i bašte, monahinje brinu o manastirskoj riznici, ikonama, rukopisima i freskama. One su i domaćice Vidovdanskog sabora, kada se manastir pretvara u mesto okupljanja naroda, pesme, molitve i sećanja.

Kompot -Dunst od krušaka

Kad zatvorim oči i pomislim na jesen u ravnici, ne vidim samo boje koje su najlepše u jesen na selu, nego osećam i  mirise. 

Miris pečenih paprika, pa zatim miris pekmeza,  kuvanog paradajza iz oranije  al najviše miris  onaj poseban, slatkasti miris koji dolazi iz bakine kuhinje dok krčka kompot od krušaka jer je u njega stavljala i zrna karanfilića od kojih je mirisala cela kujna.

U Kuhinji ravnice, kompot nije samo način da sačuvamo plodove — to je način da sačuvamo priče, sećanja i toplinu doma. 

Sećam se potom da je baka tegle  ređala na okrugli beli sto iz gonka  nakojem je bio stolnjak sa ručno vezenim cvetovima, te da je dok se para još dizala iz tegli,  Baka  uzela jednu krušku, probala je vrhom kašike, klimnula glavom i rekla: „Ove su taman.“ Nije bilo mera, samo osećaj — i to je ono što je činilo svaki kompot posebnim.

U tim trenucima, kuhinja je bila svet. Spokojan, topao svet u kojem se vreme uspori, a obične stvari — kao kruške u vodi — postanu dragoceni zalogaji sećanja. 

Danas, kad pravim kompot, ne pravim ga samo za zimnicu nego  da sačuvam deo tog sveta iz mojih sećanja, da ga zatvorim u teglu i otvorim kad mi zatreba mir.

U ravnici, jesen ne dolazi tiho. Donosi šuštanje lišća, zlatne plodove i mirise koji bude uspomene. Među njima, kompot od krušaka zauzima posebno mesto — jednostavan i posebne arome  to nije samo recept, to je ritual koji se prenosi s kolena na koleno.

 Recept iz bakine sveske

Sastojci za 2 kg krušaka

2 kg zrelih, ali čvrstih krušaka

300 g šećera (po ukusu)

par karanfilića

voda -toliko da prekrije voće u šerpi najbolje staviti na 2kg oko 600ml vode

Priprema:

Kruške oljuštiti, očistiti od semenki i iseći na četvrtine. U šerpu sipati vodu, dodati šećer i začine. Kada voda provri, dodati kruške i kuvati 10–15 minuta dok ne omekšaju, ali da zadrže oblik. Vruć kompot sipati u sterilisane tegle (Steriliši tegle i poklopce -najlakše u rerni na 100°C ili u ključaloj vodi ) Pažljivo sipaj kruške, pa preko njih vruć sirup do vrha.

 U svaku teglu stavi nekoliko karanfilića,  zatvoriti i okrenuti naopako da se vakumira. Po želji, možeš ih pasterizovati u rerni (na 80°C oko 20 minuta) ili u vodi.

 Saveti iz Kuhinje ravnice

Ako voliš aromatičniji kompot, dodaj zrnce vanile ili malo muskatnog oraščića.

Za rustičniji izgled, ostavi kruške sa korom — samo ih dobro operi.

Ako praviš veću količinu, koristi šerpu sa širokim dnom da se voće ravnomerno kuva.

Pikantni mladi beli krompirići

Davnih dana beli krompir je pored  crvenog zauzimao posebno mesto u kuhinji Vojvođana, a pre svega kada su se pripremale čorbe i variva te pire  od kuvanog krompira zbog svog karakterističnog svojstva da se  brzo pre svega skuva te brašnjavosti koja daje gustinu čorbi i lakoću pripreme pirea.

Danas pomalo zaboravljen te iako skroman, ali moćan sastojak, u pravim rukama postaje zvezda svakog obroka, sećam se takođe da je moja baka tačno znala i klasifikovala za koje jelo će pripremiti koju vrstu krompira što sada čini mi se retko ko i radi ili jednostavno ni ne zna da postoji:

Sastojci:

1 kg belog krompira najbolje domaćeg, sa pijace

3 kašike suncokretovog ulja

1 kašičica aleve paprike

½ kašičice ljute mlevene paprike

1 kašičica belog luka u prahu

So i biber po ukusu

Svež ruzmarin ili suvi peršun (po želji)-ja ih ovog puta nisam dodavala jer sam aleve paprike stavila malo više pa da ne preterujem i da krompir ne izgubi i svoj ukus.

Priprema:

Krompir oljuštiti, oprati i iseći na četvrtine ili štapiće ili ako imate mladi manji krompir a to je još bolje, oljuštite kožicu i ostavite u celini.

U velikoj činiji pomešati ulje sa začinima. Dodati krompir i dobro promešati da se svaki komad obloži začinskom marinadom.

Rasporediti krompiriće u pleh, pleh možete  obložiti  papirom za pečenje.

Peći u unapred zagrejanoj rerni na 200°C oko 30 minuta, dok ne postanu zlatno-hrskavi.

Po želji dodati sveže začinsko bilje pred kraj pečenja.

Ovi pikantni krompirići savršeni su uz laganu sezonsku salatu, domaći ajvar ili jogurt sa belim lukom. Idealni su kao prilog uz roštilj, ali i kao samostalan obrok za večeru uz čašu vina iz fruškogorskih vinograda.

Slatko od crnog grožđa sa muskatnim oraščićem i limetom

 U ravnici, kad grožđe počne da zri, znamo da leto polako ustupa mesto jeseni. U vinogradima se šapuće, u podrumima se sprema vino, a u kuhinji — slatko. Ne ono brzo, moderno, već ono starinsko, gusto, tamno kao sumrak, sa zrnima koja se tope u ustima.

Sećam se kako je baka birala grožđe — ne previše mekano, ne previše slatko. „Mora da ima kožicu, da se ne raspadne u šerpi,“ govorila je dok je pažljivo skidala zrna sa peteljki. Slatko se nije pravilo svaki dan, već kad se oseti da je grožđe „taman“. 

Sastojci:

1 kg crnog grožđa 

1 kg šećera

1 limeta

100 ml vode

Mleveni oraščić

Priprema grožđa:

Grožđe oprati i pažljivo skini zrna sa peteljki, ukoliko imate strpljenja možete odstraniti i koštice-

U šerpi rastopiti šećer sa vodom, kad provri, dodaj zrna grožđa i iseckanu limetu na tanke kolutove.

Slatko se kuva na umerenoj srednjoj vatri svo vreme se skida pena, a kuva se kao što je svima već poznato dok ne postane gust, a testirati možete tako što će te uzeti malo sirupa i staviti na tanjirić, pa ako se sirup sliva i nije gust kuvati ga još. Kada se kap sirupa na tanjiriću e ne razliva — to je znak da je gotovo.

U govorovo slatko sam dodala kašikicu mlevenog muskatnog oraha.

Vruće slatko sam sipala u tegle, zatvorila i  okrenula  naopako na 5 minuta.

 Saveti iz ravnice:

Ako želiš da slatko bude svetlije, koristi grožđe bez kožice (ali onda moraš da ga blanširaš).

Dodaj par oraha u svaku teglu za iznenađenje.

Slatko se najbolje služi uz čašu vode 

Ljubav na prodaju-Sećanje na prošlost

 Nedavno sam na jednom web sajtu gde se prodaje svakakva garderoba, ankvititeti i svašta nešto, zabezeknuta ugledala stare fotografije sa venčanja, koje seprodaju za verovali ili ne 10 rsd, 20rsd a neke i malo skuplje.

Pored ovih divnih fotografijama, prodavale su se i sledeće fotografije sa naslovima:

„Ispred crkve“ sa grupicom  divno sređenih ljudi davnih dana slikanim sigurno posle neke svetkovine.

„Dama -Petrovgrad 1944“-Prelepa devojka svetle kose u loknama a koja se slikala u današnjem Zrenjaninu za vreme II svetskog rata-70 RSD

„Pred parkomu Soko Banji iz 1024“-divno mlado društvo koje sedi na klupici i verujem štogod divani.

 

Pomislite  samo na one potomke koji su te divne uspomene, negde izgubili portrete  svojih roditelja, baka i deka ili prodaju ili su ih bacili ili poklonili nekome.

 

Posebno sam zabezeknuta fotografijama sa venčanja, i njihovom-jeftinom cenom, i pitam se ko ih kupuje, kome trebaju?

Ko ih prodaje?

Pomislite samo na dan kada su ovi ljudi sa fotografija sklopili brak, pogledajte taj glamur od venčanica, svaki komad strpljivo osmišljen i sa ukusom.

Pogledajte ta blaga lica, te divne vitke mladiće i devojke, te prave ljubavi, zaista prave ljubavi, jer nekada je sve bilo ljubav.

Sećam se moja Majka je pričala kada je bila mlada, samo o ljubavi, volela je da kaže:

-Zbog ljubavi se umiralo, pisale pesme, opijalo…

Danas ta ljubav košta sitnih 10 dinara a znate li da za deset dinara u našoj zemlji zaista ali zaista ne možete kupiti ama baš ništa.

Ovoj priči bih htela da pridodam i fotografije ovog divnog belog krevetića u kojima su se davnih dana čuvala i odgajala deca, konkretno u ovom krevetiću je odrasla moja baba i njene dve sestre i brat.

Pogledajte samo koliko lepote ima u izradi ovog divnog smeštaja za bebe-decu ovih istih ljudi u ovim divnim venčanicama i svečanim odelima.

Nadam se samo da ih ta deca nisu izneverila i stavila njihovu fotografiju „ na doboš“ sa čudnim nazivom poput „Kartonka“, „Mladi par 1900“ …

 

 

Dunst Breskve u rumu stari vojvođanski delikates

 Kod nas, breskve nisu samo voće — one su znak da je vreme za dunst.

Sećam se kako je baka birala samo one breskve koje se lako ljušte, mesnate i sočne, sa rumenim obrazima kao da su se stidljivo nasmejale suncu. Na stolu, veliki lavor, nož sa drvenom drškom, i tišina koja se povremeno prekida zvukom radija i zveckanjem staklenih tegli.

Ali ono što je činilo naš dunst posebnim — bio je rum. Ne mnogo, tek toliko da podigne miris, da voću doda dubinu, da tegla ne bude samo slatka, već i pomalo zagonetna. Baka je govorila: „Rum je za dušu dunsta. Bez njega, to je samo skuvano voće.“

Breskve su se smešile iz tegle a  u velikom emajliranom loncu se topio šećer,  rum se dodavao na kraju, kao tajna koju zna samo domaćica. Miris je bio opojan — kao da leto ne želi da ode, već da se zadrži u svakoj tegli, da nas greje kad dođu vetrovi sa Karpata.

Dunst nije bio samo zimnica. Bio je doručak uz domaći hleb, punjenje za štrudlu, dodatak palačinkama, ali najviše — bio je podsetnik. Na vreme kad se živelo sporije, kad se voće biralo rukom, a recepti prenosili šapatom.

Za pripremu je potrebno :

2 kg zrelih, ali čvrstih breskvi

500 g šećera

500 ml vode

150 ml tamnog ruma

Priprema:

Breskve oprati i poređati ih u teglu. Ja sam koristila veliku teglu u koju mi staje 4 kg bresaka tako da sam pravila duplu meru.

Skuvati sirup tako što će te u šerpi zagrejati vodu. Kuvati  dok se šećer ne rastopi.

Skloniti  sirup sa vatre i dodati rum te sve lepo pomešati.

Složene breskve u tegli preliti toplim sirupom s rumom, ostavljajući 1 cm prostora do vrha.

Teglu staviti u veliki lonac sa vodom (voda treba da pokriva ¾ visine tegle) i kuvati kad provri oko 20 minuta .

Teglu sam zatvorila potom celofanom i gumicama, i čuvam je u špajzu.

Ove breskve su savršene za zimske deserte, kao dodatak kolačima, sladoledu, ili čak uz sir i orašaste plodove. Ako želiš da dodaš začine poput karanfilića ili cimeta, slobodno — dobićeš još bogatiji ukus.

 

*Reč dunst u Vojvodini ima posebno mesto, iako se u većem delu Srbije koristi reč kompot. 

Zašto Vojvođani kažu dunst?

Dunst dolazi iz nemačkog jezika — "Dunst" znači para ili isparenje. U kontekstu kuvanja, označava nešto što se kuva na pari ili lagano krčka.

Tokom vekova, pod uticajem austrougarske kulture, mnoge nemačke reči su ušle u svakodnevni govor u Vojvodini — naročito u kuhinji. Tako je dunst postao naziv za voće kuvano u sopstvenom soku, često sa dodatkom šećera, vode i začina.

Da li postoji razlika između kompota i dunsta?

Kompot se obično kuva u više vode, voće pliva u sirupu, i često se služi kao napitak ili lagani desert, dok Dunst, s druge strane, ima manje tečnosti, voće se krčka u sopstvenom soku, često gušće, aromatičnije, i koristi se kao dodatak jelima, kolačima ili kao zimnica.

Reći dunst umesto kompot nije samo jezički izbor — to je znak pripadnosti tradiciji, sećanje na bakinu kuhinju, i deo identiteta ravničarskog domaćinstva.