Bazar u Solunu

Od onih sam  koji vole da se prošetaju pijacom, danas najčešće Futoškom pijacom u Novom Sadu koja je zaista još uvek zadržala onaj stari  šarm da te prodavci ukoliko si često na pijaci znaju i uvek nasmejano pozdrave.

Kada sam bila mala za mene je Riblja pijaca bila neprikosnovena jer je moja baba po ocu  ceo život prodavala na njoj povrće , pa čak i ja jedan deo svog detinjstva, tako da sam na pijaci bila i sa jedne i sa druge strane tezge.

Pošto sam „pijačni manijak“ kada negde otputujem, obavezno posetim i pijacu tog mesta.

Znam da mnogi od vas takođe to isto praktikuju, te mogu reći da sam u svom životu posetila i nagledala se raznoraznih pijaca, manjih i većih, ma svakakvih, ali do sada nikada ali baš nikada nisam videla tako spektakularnu pijacu što bi grci rekli kao što je Bazar u Solunu.

Mirise Grčke i Soluna sam osetila upravo među ovim ljudima i njihovim ponudama:

Doduše nisam baš uvek bila sigurna da znam šta je ono što sam videla da se prodaje, i to je jedno posebno zadovoljstvo kada imate priliku da pitate, probate i saznate nešto novo.

Obožavam miris ribe u delu sa ribom, znam da miris ribe nekom smeta, posebno kad je i te kako jakog intenziteta  kao što je ovde bio slučaj ili kada je vrućina  ali meni lično prija, možda zato što su nas mame uvek u grčkoj na moru  vukle da kupe cipuru ili hobotnicu.

Potom, raznorazni začini od kojih bi posebno izdvojila predivni origano, orašasti plodovi koji su mnogo jeftiniji nego kod nas u Srbiji, a bogami i krupniji.

Neizbežne masline i delikatesni feta sir.

Halva na sečenje i kutije.

Bamije, plavi patlidžan.

I za sam kraj jedan specijalni delikates na koji sam posebno ponosna. Miris mesa, i krvave kecelje mesara širokog osmeha.

Koliko volim ove obične ljude širokog osmeha, verujem da su srećniji od mnogih onih  koje vode velike živote.

Miris ribe u delu sa ribom. Znam da miris ribe nekom smeta, posebno kad je i te kako jak kao što je ovde bio slučaj ali meni je to baš prijalo.