петак, 23. децембар 2022.

Starinske ružice sa lešnicima-Materice

 Kada ste bili deca, sigurno ste se često pitali ko je najsnažnija osoba na svetu?                                               

Ja jesam, i iskreno, nikada nisam uspela da nađem odgovor.

Danas, kada sam u nekim srednjim godinama i kada i sama imam decu, znam da je najsnažnija osoba na svetu majka-žena. I zato sa posebnim ushićenjem i toplinom u srcu, svake godine dočekujem najveći hrišćanski praznik majki i žena – Materice.

Ja sam odrastala u ženskom društvu –sa bakom, mamom i neudatom tetkom, mlađom sestrom moje mame. To je velika sreća, kada imate priliku da rastete uz više ženskih generacija u jednoj kući i možete da vidite ženu u svakoj njenoj dobi. Jednu kako se smanjuje iz godine u godinu - kao moja baka, i drugu kako provodi ceo dan na poslu u srednjim godinama da bi vam kupila patike, jaknu ili knjige, ili kako se doteruje, neguje i voli da uživa u životu, kao na primer moja tetka.

Ono što je za sve tri žene sa kojima sam ja živela i koje su me obrazovale kao ličnost zajedničko jeste jedna važna stvar - bezuslovna ljubav, uz koju se vaspitavaju i stvaraju najbolji ljudi.

S obzirom na to da sam čitav svoj život bila u centru pažnje svih ukućana, ipak sam naučena da je skromnost vrlina, što znači da mi nisu mnogo povlađivali, već sam morala da se naučim odgovornosti i disciplini. Ipak, na stranu sa svim tim lepim, a ponekad teškim momentima za dete od kojeg se mnogo očekivalo i koje je naučeno da mnogo ne traži, kao jedan od najdražih dana u sećanju su mi ostale Materice, koje se slave dve nedelje pre Božića, dana moje bake, mame i tetke.

Kada osvane jutro, za mene zaista posebnog praznika – Materica, uvek se prvo setim tadašnjih zima, koje su bile pune snega, pahulja koje su danonoćno vejale, a bogami  i smetova koji su nas sprečavali čak i po šorovima da idemo. Spavali smo pod debelim jorganima da ne nazebemo, a meni je mama često obuvala zimi i čarape, da u njima spavam, iz majčinskog razloga - da ne nazebem.

Noć uoči Materica ne bih mogla dugo da zaspim, a potom, kada bi me ušuškanu uz pucketanje vatre iz pećke ipak san savladao, budila sam se ranom zorom, i iako je u krevetu bilo najtoplije, brzo sam se oblačila i odlazila trčećim korakom kroz gonk u kujnu.

U kujni su već sedele baka, mama i tetka, vatra u šporertu je pucketala, a na plotni se nalazila velika crvena džezva spremna za jutarnju C kafu, koja nas je zimi svojom bogatom aromom i mirisom naloženog orahovog drveta  grejala.

Moja baka je jako volela C kafu sa penom, i to vruću, pa se često iz kuhinje moglo u tišini jutra čuti kako je sprema, pažljivo sipajući kafu iz limenke u džezvu, a potom bi svoj omiljeni napitak sipala u posebnu šoljicu. Ti trenuci bili su samo njeni

Na dan Materica svako dete zna tačno šta treba da radi, a ako ne zna, pomoći će mu neko iskusniji, kao što je to činila moja baka, koja bi se nevešto namestila da je lakše vežem, i koja je u džepu od prsluka uvek imala spreman kanap, za slučaj ako sam ga ja zaboravila.

Baka je uvek imala tu čast da se prva veže, jer bi se nadurila ako to ne bi bilo tako i ja sam joj uvek vezivala noge, onako tek-tek preko vunenih crnih čarapa i strašno vodila računa da je ne stegnem. Ponekad je nisam ni vezivala, nego onako ovlaš, radi reda, simbolično, iako sam po njenom licu videla da strašno uživa u ovom običaju. Zatim bi spomenula svoju majku, koja je kao učenica beogradske gimnazije, imala tu čast da na Dvoru na Materice, uz mnogobrojnu decu, vezuje kraljicu Mariju Karađorđević. Prosto je uživala i blistala, sa tim plavim sjajnim očima na ovaj poseban dan, kada je to spominjala, kao da je i sama učestvovala u svemu.

Bilo je naravno i drugih strana medalje. Sećam se kada sam već bila starija i jedne godine žurila na ispit, a baka me je odmah ujutro opomenula da je “nisam vezala, a red je”.



Ona nikada nije pravila torte i kolače sa kremovima i šlagom, nego je umela da napravi samo one starinske kolače, vanilice ili šapice ili ružice, tako da sam kao dar dobijala nekoliko kolačića (inače sam obožavala njene ružice sa lešnicima, koje su mirisale na vanilu, jabuku, narandžu.

Situacija sa tetkom je opet bila skroz drugačija. Nije insistirala da je vezujem, da joj ne bih pocepala svilene čarape, ali je uvek bila tu i posmatrala nas, sa šoljicom C kafe u ruci, sa polusmeškom je pratila situaciju, i uvek iz torbe vadila parfemčić, grožđanu mast ili neku mirisnu kremicu za lice.

A moja majka, ona je poslednja davala poklon, nakon što bih i njoj vezala i ruke i noge. Uvek je uspevala da se odveže, kao nekom magijom izvlačila je i ruke i noge za tili čas. Divila sam joj se svaki put, obožavala sam njenu spretnost, pa makar i u tom simboličnom trenutku.

Od mame sam dobijala knjigu, uvek sa posvetom, i uvek sa nacrtana dva srca, koja su bila spojena ivicama. Znala sam da kada ih je crtala, zamišljala je da smo to nas dve.

 

**********************************************************************************

Već nekoliko godina sam i ja u najznačajnijoj ulozi – ulozi majke.

Moja kćer, s obzirom na to da živi sa mnom i sa mojoj majkom, uvek prvo vezuje moju mamu. Da, pogodili ste - onako ovlaš, neće da je stegne.

Moja majka joj uvek da jabuku i nekoliko kolača (ružice najčešće) na starinskom tanjiriću.

Potom se kćer lati mene i dobrano me stegne kanapom, a ja volim da ponovim tradiciju i uvek joj kupim knjigu.

Nažalost, moja tetka nije više sa nama, i nedostaje, baš u ovakvim zajedničkim trenucima često pomislim kako bih volela da je tu i zamišljam šta bi poklonila danas, u moru moderne šminke, čarapa, mobilnih telefona, predivnih torbi.

Ma, nije to uopšte važno, volela bih da bar možemo, kao i uvek, da popijemo C kafuda još jednom mogu da vidim taj otisak crvenog karmina na šoljici, prisustvo tri generacije u jednoj kući, dok mraz šara belinom prozorska stakla na najlepši praznik za žene -Materice.

 

Starinske ružice sa lešnicima

 


Mirisne ružice sa pečenim lešnicima i puterom, tradicionalni recept moje familije, koji se prenosi iz generacije na generaciju.

Za testo je potrebno:

250 grama putera sobne temperature

1 kesica vanil šećera

150ml mleka

Pola kocke (10g) kvasca

1 jaje

1 žumance

1 kašikica šećera

Oko 700g brašna

Za nadev

Kašika pekmeza (domaćeg) od kajsija

1 belance

150g mlevenih pečenih lešnika

150 grama šećera

I još za posipanje:

Prah šećer

 


Priprema:

U mlako mleko staviti kašikicu šećera i rastopiti kvasac, ostaviti na toplo mesto da kvasac dobro zapeni.

Drvenom kašikom umutiti mekan puter sa vanil šećerom, pa dodati celo jaje i žumance.

Sve lepo sjediniti da se dobije ujednačena smesa.

Zatim dodati mleko i postepeno dodavati prosejano brašno koje ste ranije izmerili.

Mesiti testo, najbolje rukama, da dobijete glatku, sjajnu strukturu, koja se neće lepiti za prste, ali treba paziti i da ne bude ni pretvrdo.

Testo oblikovati u kuglu, staviti u vanglu, prekriti čistom krpom I ostaviti 30-40 minuta da se odmori i poraste.

Za to vreme pripremiti fil i to na sledeći način.

Kulinarskom žicom penasto umutiti belance, dodati kašiku pekmeza i šećer, a na samom kraju mlevene lešnike.

Drvenom varjačom izmešati dobro, kako bi se svi sastojci lepo spojili.

Od testa “čupkajte” kuglice veličine većeg oraha, spljoštite dlanovima kao u palačinku, debljine oko 5 mm, i na sredinu stavljajte smesu od lešnika - najbolje kašikicom, kako bi smese bilo u svakoj ružici jednako.

Potom prstima uvijte krajeve oblikujući ružice. Najfinje su ako dozvolite da fil malo viri pri vrhu iz testa.

Ružice ređajte u podmazan i pobrašnjavljen pleh. Pre pečenja ostavite ih 10-ak minuta da odmore i narastu. Pecite ih na 180C u zagrejanoj rerni oko 30-ak minuta. Znaćete da su pečene kada vrhovi ružica porumene. Izvadite ih iz rerne, i kada se malo ohlade pospite ih prah šećerom.

Zapamtite, kako život prolazi, jedino što nas vraća u detinjstvo su uspomene sa voljenim ženama. Potrudite se da ih imate mnogo, da zapamtite sve one male i velike trenutke koje ste proživele zajedno i slavite žene koje imate iz sebe, kad god ih se setite, ne samo u danu kad obeležavamo Materice.


Нема коментара:

Постави коментар