уторак, 02. октобар 2018.

Priča o Jabukama

Kada sam bila mala kod dede i majke na salašu smo imali mnogo jabuka. Prve koje su u toku godine rodile su bile Jabuke Petrovače i majka je od njih tačno na Petrovdan pravila pitu. Jabuke Petrovače su male nesavršene jabuke baš za decu. Ne mogu dugo da se čuvaju  jer kad padnu sa drveta na zemlju često se desi  da njihova tanka slatka kora od pritisk apada pukne,  onda morate odmah da ih pojedete. Ta prva pita od jabuka sa malo cimeta i razvučenim  tankim domaćim korama je moje prvo  sećanje  kad pomislim na jabuke. 
Kanije dolaze i one druge sorte jabuka a pogotovo u jesen kada jabuka postaje Kraljica među voćem.
Prosto sam danas postala željna jabuka tih ne savršenih jabuka, domaćih.
Jabuke mog detinjstva nisu bile savršene  i svaka je imala neku osobenost. Ili je bila sa braon tačkicom   kao uspomenom od prolećnog leda, ili je pala na zemlju pa se ugruvala.

*****

Šetala sam ovih dana po našoj gradskoj pijaci kako bih našla upravo takve jabuke. Drugačije. Nažalost sve su bile iste, plastične i sjajne, džinovske i tako su veštački izgledale kao da su spremne da uskoče u "Rijaliti program".
Na jednoj tezgi su čak bile uredno poslagane, zelena pa jedna crvena pa opet zelena pa crvena, pravi mali spektakl, onako sjajne neonske boje,  potpuno iste ali baš svaka nalik jedna drugoj, kao da su se kopirale međusobno.

Imama utisak kao da su igračke, znate one plastične igračke u obliku voća koje su neke ne maštovaite domaćice držale na svojim stolovima u društvu sa plastičnim grožđem i bananama. Moram vam priznati da sam se jednom kao dete i prevarila i zagrizla upravo jednu takvu  jabuku kada sam bila u gostima kod ujne.
Ja se bojim i da probam tako nešto. Bojim se da će me takve jabuke prosto u stomaku pojesti.
Kada sam bila mala moja omiljena priča je bila Džoni Jabukovo Seme. To je ona priča koju ste svi mogli da pročitate ako ste imali one Volt Dizni knjigice u plavoj, crvenoj, narandžastoj i zelenoj boji.
Elem Džoni Jabukovo Seme je bio jedan srdačan dečkić koji je u svom džepiću uvek nosio seme jabuke. I kada su u tom dobu u Americi  krčili šume i pravili brvnare, on je išao po prirodi i sadio semena  jabuka. Iz tih semena su iznikla stabla jabuka, i to mnoštvo. Od tih jabuka se pravila najlepša Jabukova pita "Apple pie".
Pa zatim one bajke gde  Princ ima veliki zadataka da sa glave svoje dragane strelom pogodi jabuku. Sećam se da sam pretrpela veliki strah svaki put kada bih čitala takve  priče.Pitala sam se   kako uvek uspe da je pogodi. Možda mu je jabuka to dozvolila.

Kod nas u selu je običaj takođe da se na važne događaje vezane za porodicu zove na slavlje sa Jabukom.
Kada je Krsna Slava obavezno se donese jabuka gostu a samim tim i poziv da se dođe.
Sad se to samo retko desi.

Jabuka se nekad nosila u školu i kao užina, znate mame nisu nikad spakivale brzu hranu nego vam daju u ruku "rumenu " jabuku.

Pa i one situacije kada pitate babu šta ima slatko a ona vam kaže:
-Pojedi jabuku.

Neke jabuke umeju jako lepo i da mirišu, one fine crvene u obliku srca, prosto vam bude milina dok je jedete.  Pa one lepe skroz žute Kraljice jeseni koje se zovu baš tako kraljevski "Zlatni delišes", pa njihove dvorske dame "Crveni delišes" čija bordo korica malo gorči, bas kao da hoće da poruči:

-I mi smo dvorjanke ali dajemo gorku notu kao revolt što nismo na prestolu već pored njega.

Meni je posebno omiljena Greni Smit. U prevodu Baka Smit koja nosi uspomeno verovatno na neku požrtvovanu  baku koja je od njih svojim unucima pravila divne i raznorazne poslastice. zamišljam kako je pravila pite, pa kompot, sok, slatko, jabuke u šlafroku, narendane jabuke klot sa cimetom i medom, tortu od jabuke i karamela, lenju pitu...sve  sa jabukama.
I tako dok sam se ja prisećala i tražila onu pravu, ali zaista pravu domaću jabuku u jednom kutku pijace sam videla jednu baku sa gajbicom svojih  ali lično svojih jabuka.

Običnih domaćih jabuka, koje nisu bile poslagane  jedna pored druge nego su se tiskale čvrsto jedna uz drugu kao jedna slatka celina.
Neke su imale tačkice, neke su bile malo zelenije, neke crvene.
Neke su čak na peteljci imale i list, koji kao da se čvrsto stegnuo o peteljku sa kojom se družio u veselom društvu tokom godine od njenih "malih nogu" pa do branja.
Obradovala sam se i kupila ih. Bile su duplo jeftinije od onih veštačkih manekenki.
Bile su tako lepe i ukusne. 
Da imale su ukus.

+Svaka jabuka zaslužuje da ima svoj mali presto. Ovaj zeleni presto za jabuke u kojem su se one sušile i čekale da se pojedu možete nabaviti veoma povoljno u Texellu.

1 коментар: