Najskuplji domaći rezanci-Majkini rezanci

 Da li znate koliko koštaju najskuplji rezanaci?

Kilogram brašna i nekoliko jaja, ali najskuplji deo nije ni ta oklagija, ni astal  sa mušemom ili drvenom daskom na kojem se to testo mesilo , ni onaj beli veliki stolnjak iz šifonjera-samo za sušenje rezanaca i to onih velikih žutih, tankih krugova sa reckavim ivicama koje je moja Majka ređala po krevetu.

Najskuplji sastojak rezanaca nije ni vreme koje je utrošeno, ni oštri  nož kojim je Majka tako tanko sekla uvijene žute rolne, prethodno prosušene na čaršavu.

Najskuplji sastojak je upravo ona-Majka, njeno ustajanje sa prvim petlovima, njeno prosejavanje brašna u drvenom situ, zatim odlazak do kokošinjca i uzimanje mlakih domaćih jaja tik iz gnjezda ili što bi  vojvođani tadašnji govorili „gnjizda“.

Najskuplji sastojak su njene ruke, jer iako  uvek grube od poljskih radova a ipak tople i nežne za nas decu, su već uporno razvijale žuto testo.

Neverovatno je koliko mi je u sećanju ostala ta drvena  tanka dugačka oklagija i taj  pritisak njenom rukom po oklagiji  tačno toliko  koliko treba, da da najbolji rezultat.

Za vreme kada se testo suši  Majka priprema vojvođanski doručak, malo jaja  i čvaraka a posebno u tiganj stavlja i droždinu te ona onako cvrči u tiganju, dok  Majka stavlja jaja, i mali čvarci se polako skupljaju od toplote  a jaja imaju ukusne tačkice.  Dedi je uvek pekla tri jajeta a ako ima guščijih onda su dva bila dovoljna i često smo iz tog razloga guščija jaja čuvali samo za „dedu“.

Leb  još sinoćke umešen  i uvijen  u veliku platnenu krpu-belu na teget štrafte. 

Taman dok deda narani životinje, malo će se oboje privatitifruštuka, pa onda ide drugi deo rada oko tankih rezanaca ukoliko su se prosušili.

Ceo svoj život sam pratila ovaj postupak, mešenja, spajanja žumanceta sa belim brašnom kad ih majka prstima pritisne da se sjedine , oklagijanja do iznemoglosti da bi se postigla tankost testa , sečenje na drvenoj daščici oštrim velikim nožem, pa onda rukom rastrešavanje po čaršavu-da se suše.

Sećam se kada sam je jednom pitala:

-Majka a koje su mere za rezance? Obzirom da nisam nikada videla da ona nešto meri, premerava, jednostavno sve je stavljala u vanglu i zamesila.

Rekla  je:

-Danas sam mesila sa šest pregršti brašna i šest jaja, uz malko soli. U odnosu na pregršt ćeš znati koliko treba jaja, jedna pregršt jedno jaje.

Tako da u suštini recepta nema , samo pregršt i jaje😊

Kao što ja danas tačnog recepta nemam tako nemam ni najskuplji sastojak, koji je činio nedelju svetom i koji je činio supu  najukusnijom na svetu – a to su zlatni i tanani  rezanci,  koji su se čuvali u kutiji od cipela u špajzu i to na najvišoj stalaži😊

Iskreno, rezanci nisu skupi i svima su dostupni, 21 vek je doneo nove tehnologije  i može da se napravi od testa što god zamislite, ali da li ste primetili da domaći rezanci ukoliko imate priliku da ih jedete zaista ne mogu  da se uporede ni sa bilo kojim novim felama kako god napravljenim.

Znate zašto?

Zato što u njih ide najskuplji sastojak-Majka.

Proja sa koprivom

 Proleće je idealno vreme da iskoristite vrhove mlade koprive i pripremite mnoge delicije par meseci dok još možete.

Samoniklo bilje je nešto zaista najbolje što čovek može da iskoristi iz prirode i moja baka je zaista svakog proleća svašta-nešto pripremala upravo od lista mlade koprive.

Priprema lekovitog bilja koje nas okružuje je sezonska i upravo proleće je ono što nam prvo dovodi maslačak i koprivu.

U detinjstvu se sećam nismo baš mnogo preterivali sa receptima od koprive, obično bi bila to neka čorbica ili pita ili proja.

Baka je često kada pravi pitu ili proju kombinovala koprivu sa sirom, mada meni lično u pitama kopriva zaista nema nikakav specifičan ukus da bi vas nešto kao odbila od konzumacije.

Potrebno je:

2 jajeta

200 ml mleka

200 ml jogurta

100 ml ulja

200 gr kukuruznog brašna

250 gr brašna

1 prašak za pecivo

Koprive po želji-sveže

100g sitnog sira ili feta sira

so i začini po ukusu

Priprema:

Jaja umutiti mikserom ili žicom. Dodati so po ukusu. Dodati ulje, mleko i jogurt.

Potom brašno prosejano sa praskom za pecivo i dodamo smesi.

Na samom kraju dodati sir i koprive kratko umutiti mikserom.

Tepsiju obložiti papirom za pečenje, pa izliti masu i peći (u prethodno zagrejanoj rerni) na 200ºC dok ne porumeni .

Koprivu u proju uvek stavljam svežu. Kada berem koprivu korstim isključivo mlado/malo lišće sa vrhova koprive.

Kopriva je jedna od biljaka sa najbogatijim sastavom. Sadrži puno proteina, vitamina C, A, B2, B5, K, minerala (fosfor, gvožđe, magnezijum, bakar, kalijum, silicijum). Tokom mnogih godina koristila se za zaustavljanje unutrašnjih krvarenja. To je povezano sa visokim sadržajem vitamina K koji je poznat i kao koagulacijski vitamin, jer ima važnu ulogu u zgrušavanju krvi.Zahvaljujući kombinaciji gvožđa i proteina koji se lako usvajaju kopriva jača krv pa se koristi kod lečenja anemije, malokrvnosti i brzog umaranja.

Pet najboljih restorana u Novom Sadu

 Iskreno ne znam da li bi ovaj moj odabir mogao da se podvede pod neki značajan kulinarski specijalni izbor, obzirom da sam ja birala po mom ukusu i kvalitetu hrane koji ja volim da jedem i koji meni odgovara.

Tramontana u Pašićevoj, Novi Sad

Dok se nije pojavila ovakva picerija u Novom sadu, ovakvo testo i nadeve smo mogli da probamo samo u inostranstvu. Mislim da Novi sad zaista zaslužuje ovakvu vrstu picerije, koja ima i lokal na dobrom mestu, odlično osoblje i kvalitetne nadeve, odličnu selekciju pica i pića. Mislim da niko ko je bio tamo se nije razočarao, te je izašao više nego zadovoljan.

Tokio Sushi, Pašićeva Novi Sad.

Znam da će mnogi sada reći, „Evo naša velika vojvođanka voli suši“, iskreno pa baš i volim, i redovni sam konzument ovde u ovom restoranu mogla bih reći od prvog dana. Izuzetno kvalitetan suši, velike porcije, pristupačne cene, u objektu ne sme da se puši, majstori za suši prave hranu nedaleko od vas, hrana je ukusna, sveža…

Ambijent prijatan, cene pristupačne, sviđami se što se trude u restranu da meni uvek upotpunuju nekim novim jelom u skladu sa godišnjim dobom.

Petrus Gastro Bar, Novi Sad

Kada poželim nešto zaista specijalno, pogotovo kada imam neko posebno društvo, a skoro deceniju u Petrusu smo uvek za Srpsku Novu Godinu, onda je nekako ovaj restoran -prva liga.

Posebno mi se ovde dopada ambijent-savršen je, zatim izbor hrane, skoro pa poznata jela a u „novom ruhu“, predjela neobično servirana sa zaista ukusnim i kvalitetnim izborom, glavna jela ukusna i posebno bih ovde izdvojila moju omiljenu Cezar salatu koja je najbolja u gradu bašu Petrusu.

Jedino, što je ovde uvek gužva, pa ako  se odlučite za Petrus pogotovo u vreme nekog praznika ili  vikendom rezervacija je preko potrebna, a možete je izvršiti i on-line i telefonom.

La Forzza, Katolička Porta, Novi Sad

Od detinjstva omiljeni restoran koji posluje preko trideset godina, uvek na istom mestu i sa dobrom picom.

Mesto gde ne možete da pogrešite a gde je leti najbolja atmosfera-jer se sedi u bašti u centru samog centra.

Mislim da sam od devedesetih prošlog veka pa do današnjih dana u La Forzzi bila po hiljadu puta i iskreno ni jednog, jedinog puta nisam imala loše iskustvo bilo šta da sam naručila.

Cene su odlične, hrana ukusna jedino je zimi malo problem jer je lokal malo manji pa često ukoliko se odlučite za njega na brzinu može da Vam se desi da nema mesta.

Maša, Zmaj Jovina, Novi Sad

Za mene od pre godinu dana potpuno otkriće i oduševljenje, ne samo ambijentom-Broda ili Jedrenjaka 😊, nego i ekstra hranom, i to razno raznom, ne verujem da neki restoran u centru ima ovako veliki Meni, i to uključujući i doručak i predjelo i zakusku i milon testa-njoka, testenina, piletine i ćuretine na razne načine i sve ama baš baš povoljno.

Usluga je veoma brza obzirom da je restoran povelik, hrana je baš ukusna i dobro spremljena, iskreno topla preporuka za sve i kada je u pitanju proslava ili redovan ručak -stvarno nećete pogrešiti.

Kolač sa grizom i kakaom

Kolač koji je deo svačijeg detinjstva i za koji ste ajde priznajte zaista zaboravili jel da?

Da nema starih maminih svesčica ispisanih sa ovim lepim receptima, teško da bi ih se ko i setio.

Kako su kolači nekada bili ukusni i dobri, pa ajde lepi su i sada ali ovaj kolač počevši od sastojaka, koje imamo svi kod kuće do lakoće pripreme pa do dekorativnosti i naravno-uspe sviam i malim i velikim.

Verujem da je mojoj generaciji koja je pretpostavljam već sa 15 ili 16 godina započela da pravi kolače ovo bio jedan od prvih kolača.

Sastojci za kore:

2 jajeta

200 ml . mleka

1 dcl. ulja

100 g. šećera

200 g. brašna

1 prašak za pecivo

2 kašike kakao

Za fil od kokosa 

1 l. mleka

1 šolja  od 2dcl šećera

7 kašika griza

200 g. kokosa

Priprema:

Za početak skuvati fil od griza tako što se mleko prvo prokuva a potom doda griz i šećer. Sve lagano mešati na tihoj vatri oko desetak minuta i na samom kraju dodati kokos te ostaviti da se smesa prohladi. Najbolje je upotrebiti mlak fil.

Priprema kore, prvo umutimo mikserom jaja a potom dodajemo jedan po jedan sastojak.

Tepsiju dimenzija 20x22 nauljimo ili premažemo a kako su to naše bake radile-sa mašću i pospemo brašno ili obložimo pak papirom.

Izlijemo pola smese od pripremljene smese za koru i pečemo tačnije zapečemo na 180C oko 10 minuta.

U zavisnosti od rerne najbolje je kada se vidi da se preko nadeva uhvatila korica .

Zatim izvaditi iz rerne i preko te zapečene kore izlijte fil od griza i kokosa, i na samom kraju preliti ostatak smese za koru.

Pekla sam sve na 180C  oko 20 minuta.

Tajna pečenja ovog kolača je umerena temperatura rerne.

Pet najboljih Grčkih jela

 Možda nisu najbolja grčka jela za Grke,  ali jesu svakako najbolja jela koja mi Srbi biramo kada idemo u Grčku ili jedan moj izbor.

Giros-Najeftiniji i najukusniji grčki obrok srpskih turista. Doduše iz godine u godinu cena girosa skoči po 50 centi gore, ali on ipak ostaje najveći favoorit brzog i pristupačnog obroka.

Ne zanm koliko se sečate grčke krajem prošlog veka ili početkom ovog veka, ali giros je bio mnogo obilniji i obično su ga spremali meštani u svojim Tavernama, tako da se nije štedelo ni na mesu ni na prilogu. Zadnju deceniju sam primetila da je i Giros postao-fastfood, a nadam se da neće ostati i bez svojih sastojaka koje mu daju i identitet.

Giros  se originalno pravi od svinjskog mesa iako je danas rekla bih najpopularniji pileći giros, dok je mene lično oduševio jagnjeći koji smatram da je prva liga  i da je i za same Grke broj jedan.

Giros meso se pravi tako što se komadi mesa slažu uspravno na dugačak bodež i potom se peče tako što se vrti oko svoje ose.  Gotovo meso se stavlja u pitu koja je preukusna i obavezno uz pečene krompre, luk i drugu salatu, najčešće paradajz ili krastavce i obavezan czacziki.

Suvlaki-još jedno brzo i jeftino jelo, koje čini naslagani komadići mesa na štapiću, obično i sada verovatno najčešće se peku od svinjskog i pilećeg mesa.Suvlaki se kombinuje i sa povrćem koje se na štapić niže između mesa.

Interesantno je da nprSuvlaki ima svoje blizance u celom svetu te su npr u Srbiji to ražnjići, na turskom je to šiš-kebab, na ruskom šašljiki

Suvlaki se ubraja u „brzu hranu”, a služi se uz prženi krompir i hleb-pitu. a kao prilog dodaje se caciki salata, crni luk, zelena salata , krastavac ili paradajz.

Tradicionalni Pasticio-Pasticio je jedno  od omiljenih grčkih jela i samim grcima, često ih nazivaju i grčke lazanje. Iskreno prvi put sam ga probala pre nekoliko godina  u jednom tradicionalnom grčkom restoranu gde  je jela pripremala sama porodica  u čijem je vlasništvu i bio restoran, i bio je fenomenalan, dok sam kasnije na Halkidikiju pojela pasticio koji je nekako bio prosečan-spreman za većinu.

Pasticio (autentični naziv: παστίτσιο, pastítsio) je tradicionalni grčki specijalitet,  koji kombinuje slojeve sočne testenine, bogatog mesnog sosa i kremastog bešamela. 

Saganaki-možda i ne bbi mogao da se svrsta u obrok, ali što da ne, da se ja lično pitam saganaki bi se nalazio na prvom mestu ne samo grčke kuhinje nego svih kuhinja sveta

Saganaki je jednostavno grčko meze koje se sprema u karakterističnim malim okruglim sudovima sa dve drškice sa strane i po tim sudovima je dobilo ime. Oni mogu biti od različitog materijala - keramički, tučani, od rostfraja... Osnova ovog predjela je sir koji se prži u ulju ili peče u rerni. Čak ga u nekim prilikama flambiraju!  Postoji verzija gde se sir (koji je obavezan) kombinuje sa račićima, povrćem i paradajz sosom.

Saganaki je poznati grčki specijalitet, koji se vrlo lako priprema i isto tako lako pojede. Radi se o čuvenom prženom siru, koji se priprema uz samo nekoliko sastojaka. Kako bi oduševili goste, Grci ga često "zapale" uz pomoć njihovog čuvenog pića uzo, ali to je sve po individualnoj želji pripreme.

Najukusniji saganaki sam jela u gradu Uranopolis i na Kefaloniji.

Tikvicice-Uštipci ili čips ili kao predjelo

Najviše izbora tikvica u svim oblicima imate u Solunu ama baš na svim restoranskim mestima, što je i kako bi moja baba kazla-i red da bude!

Nekako sam ih uvrstila u ovih prvih pet iz ličnog izbora jer su meni tikvice i insče omiljeno jelo a i ne mogu da odolim onom grčkom tikvica čipsu koje ne jedem kao predjelo nego kao užinu.

Herovke-Slovačka kuhinja

Veoma neobičnog naziva i verujem slabo poznate današnjim generacijama, a starijim dobro znane i po ukusu i po tradiciji.

Herovke su poslastice naših vojvođanskih Slovaka koje se pripremaju prevashodno radi  nošenja uz povojnicu-kada se rodi dete ili što se  kaže „na babine“, ili se nose venčanom kumu kada se ide u goste za Božić ili Uskrs, ili u svatove.

Svakako pravi su delikates i kao takav rezervisane su za specijalne prilike.

Recept koji sa vama ovde delim je recept tetka Zuske iz Gložana, prelepog sela  u opštini Bački Petrovac.

Tetka Zuska se seća dana kada su njena majka i baka pravile Herovke i smatra da su danas nažalost zapostavljene u kuhinji Vojvođana iako se veoma lako spremaju i za njih  ne treba puno sastojaka.

Seća se  takođe saveta njene majke koji je dobila još kao dete a to je da se Herovka ne grize jer se loptica od testa vrlo lako raspadne i sva odeća će da vam  bude od prah šećera.

Znači, prvo pravilo-Herovka se ne grize nego jede deo po deo!

Potrebni sastojci su potpuno slični kao i kada  pravite testo za domaće  rezance, a obzirom da danas pravljenje testa za rezance radi još po di ko, moraću vam napisati sastojke:

400g brašna

4 žumanca

Kašikica rakije

Ovde sada treba posebno povesti računa u vezi žumanaca obzirom da su danas jaja manja nego što su nekad bila pa je najbolje tokom pripreme prvo zamesiti sa manje brašna a potom postepeno dodavati malo po malo.

Rakija se dodaje u testo kao starinski trik za prhkost.

Znači drugo pravilo-Rakija za dobijanje prhkog testa!

 Priprema je izuzetno laka,  a to znači da će te od ovih sastojaka da zamesite testo, po tvrdoći kao za domaće rezance. Znači u prevodu testo treba da bude tvrđe strukture, ali opet ne i tvrdo kao kamen, jer nakon što ga  ostavite da-malo odmori potrebno ga je razviti oklagijom na što je moguće tanje baš kao kada se prave rezanci.

Da bi se sve to obavilo lakše testo se prvo oblikuje u valjak pa potom iseče na jednake male jufke spravom koja se naziva Radlo, kako bi herovke imale valovite ivice. Moja baba je Radlo koristila na primer kada je pravila taške i flekice.

Svaku jufku dobro istanjiti oklagijom, a mnogi su se danas dosetili pa testo rastanje na mašini za rezance.

Tako razvijenu jufku iseći oštrim nožem ili Radlom po sredini u tanke trake ali ne do samog kraja, ili jednostavnija verzija iseći samo na trake.

Potom se testo ostavi na kratko da se osuši i od svake isečene jufke ili pojedinačne trake se oblikuje takozvani oblik lopte.

Ako herovke oblikujete od traka onda ih prvo obmotajte oko tri prsta ruke i potom stavite u kutlaču da se peku.

Zarejte ulje ili mast i kada bude vrelo uzmite kutlaču sa rupama, u nju postavite testo i kratko pecite jednu po jednu herovku.

Pojedine kuće još uvek imaju kutlaču sa rupama baš specijalnog okruglog oblika za ovaj specijalitet, verujem da ih i danas ljubomorno čuvaju od zaborava.

Inače Herovke ne samo da su zadnjih decenija bile poznate i pravile se samo u slovačkim i rusinskim familijama, potpuno su bile skrajnute da bi se sad pre par godina vinule prosto u nebo i počela jee utrka koje herovke imaju pravi oblik i kako se prave i tako dalje.

Svaka slovačka herovka ma kakva bila ima pravi oblik i ne zaboravite to, obzirom da mi u vojvodini imamo različite običaje u svakom selu, stoga se često razlikuju i sastojci za recept.

Svakako lepo je ponovo se podsetiti običaja i ne samo njih nego i ovakvih divnih recepata zlata vrednih.

Znači treće pravilo-Ne komentarišite naše vojvođanske recepte!

Pogačice sa tunom

Možda su malo neobične ali verujte toliko su ukusne da će vam se pogotovo ljubiteljima ribe posebno svideti.

Recept je takođe i postan, a moja preporuka je da se ne koristi tuna u komadićima nego većim komadima koje će te vi usitniti viljuškom

Potrebno je:

1 konzerva tune

Kašikica soli

300g integralnog brašna

1,5dcl ulja

Malo kisele vode

Prašak za pecivo

Semenke suncokreta

Priprema:

Tunu ako je u komadima usitniti što bolje možete a možete koristiti već konzervu sa usitnjenim ribom.

Proveriti ukoliko je već slana dodaće te manje soli.

Sa brašnom i uljem te praškom za pecivo zamesite meko testo.

U zavisnosti da li je tuna suvlja ili ima ulja dodajte po potrebi kiselu vodu.

Testo prvo ostavite nekih desetak minuta da odmori a zatim oklagijom razvijte krug debljine oko 1cm

Premažite uljem isecite na jednake trouglove i pospite suncokretom

Pekla sam ih na 180C