Kürtőskalács -Kurtoš kolač sve što treba da znaš

Kurtoš kolač (poznat i kao kürtőskalács) je jedno od najpoznatijih tradicionalnih slatkih peciva srednje Evrope, prepoznatljiv po svom spiralnom obliku i hrskavoj karamelizovanoj kori. Danas ga najčešće viđamo na sajmovima, vašarima i zimskim manifestacijama, gde svojim mirisom i izgledom privlači prolaznike.

Sigurno niste znali da Kurtoš kolač potiče iz Transilvanije (današnja Rumunija), a njegovi koreni vezuju se za mađarsku (Sekelj) kuhinju. Prvi pisani tragovi o ovom kolaču datiraju iz 17. veka (oko 1600-ih).

Naziv dolazi od mađarske reči „kürtő“, što znači „dimnjak“, jer kolač svojim oblikom podseća na dimnjak. Nekada je bio rezervisan za posebne prilike – svadbe, praznike i značajne događaje.

Danas je kurtoš kolač popularan širom Mađarske, Rumunije, Srbije (posebno Vojvodine), Slovačke i Češke ali i širom Evrope kao „street food“ poslastica

Kurtoš kolač je posebno popularan na božićnim i novogodišnjim vašarima, festivalima hrane i turističkim mestima.

U Srbiji ga najčešće možeš pronaći u Novom Sadu, Subotici i severnoj Bačkoj na manifestacijama poput Zimzolenda ili raznih sajmova.

Ako vas interesuje kako  se pravi kurtoš kolač, njegovi osnovni sastojci su brašno, mleko (ili biljna zamena), kvasac, šećer, ulje ili puter, jaja (u klasičnoj verziji, ali može i bez njih) i prstohvat soli. Za posipanje se najčešće koristi kristal šećer, cimet, mleveni orasi, kokos I čokolada

Zamesi  se mekano kvasno testo i ostavi  da naraste oko 1 sat te se formira odnosno  razvlači u dugačke trake. Te trake se spiralno obmotavaju oko posebnog valjka (drvene ili metalne cevi).

Tako oblikovano testo se uvalja u šećer.

Tradicionalno se peče iznad otvorene vatre ili žara, uz stalno okretanje. Danas se često pravi i u rerni.

Tokom pečenja, šećer se topi i karamelizuje, stvarajući prepoznatljivu hrskavu koru.

 Zašto je poseban?

spolja hrskav, iznutra mekan

jede se topao

može biti jednostavan ili bogato dekorisan

pravi se pred gostima – što je deo iskustva

Možda će vas zanimati još I sledeće:

Originalno se pravio na otvorenoj vatri, što mu daje specifičan miris i ukus.

U nekim zemljama se prodaje i punjen (npr. sladoledom ili kremom).

Postoje i posne i veganske varijante koje su sve popularnije.

Smatra se jednim od najprepoznatljivijih „street food“ slatkiša Evrope.

Kurtoš kolač nije samo poslastica – on je tradicija, miris zime, okupljanje i uživanje u jednostavnom, ali savršenom ukusu. Bilo da ga jedeš na ulici dok pada sneg ili ga praviš kod kuće, uvek donosi poseban osećaj topline.

Jer realno, nema lepšeg osećaja nego kad držiš topli kurtoš u rukama, šećer pomalo puca pod prstima, a iznutra miriše mekano testo. To je onaj mali trenutak uživanja koji te vrati u detinjstvo ili bar u neku lepu uspomenu. Zato ga svi volimo – nije samo kolač, nego mali ritual sreće.

Ljubav na prodaju-Sećanje na prošlost

 Nedavno sam na jednom web sajtu gde se prodaje svakakva garderoba, ankvititeti i svašta nešto, zabezeknuta ugledala stare fotografije sa venčanja, koje seprodaju za verovali ili ne 10 rsd, 20rsd a neke i malo skuplje.

Pored ovih divnih fotografijama, prodavale su se i sledeće fotografije sa naslovima:

„Ispred crkve“ sa grupicom  divno sređenih ljudi davnih dana slikanim sigurno posle neke svetkovine.

„Dama -Petrovgrad 1944“-Prelepa devojka svetle kose u loknama a koja se slikala u današnjem Zrenjaninu za vreme II svetskog rata-70 RSD

„Pred parkomu Soko Banji iz 1024“-divno mlado društvo koje sedi na klupici i verujem štogod divani.

 

Pomislite  samo na one potomke koji su te divne uspomene, negde izgubili portrete  svojih roditelja, baka i deka ili prodaju ili su ih bacili ili poklonili nekome.

 

Posebno sam zabezeknuta fotografijama sa venčanja, i njihovom-jeftinom cenom, i pitam se ko ih kupuje, kome trebaju?

Ko ih prodaje?

Pomislite samo na dan kada su ovi ljudi sa fotografija sklopili brak, pogledajte taj glamur od venčanica, svaki komad strpljivo osmišljen i sa ukusom.

Pogledajte ta blaga lica, te divne vitke mladiće i devojke, te prave ljubavi, zaista prave ljubavi, jer nekada je sve bilo ljubav.

Sećam se moja Majka je pričala kada je bila mlada, samo o ljubavi, volela je da kaže:

-Zbog ljubavi se umiralo, pisale pesme, opijalo…

Danas ta ljubav košta sitnih 10 dinara a znate li da za deset dinara u našoj zemlji zaista ali zaista ne možete kupiti ama baš ništa.

Ovoj priči bih htela da pridodam i fotografije ovog divnog belog krevetića u kojima su se davnih dana čuvala i odgajala deca, konkretno u ovom krevetiću je odrasla moja baba i njene dve sestre i brat.

Pogledajte samo koliko lepote ima u izradi ovog divnog smeštaja za bebe-decu ovih istih ljudi u ovim divnim venčanicama i svečanim odelima.

Nadam se samo da ih ta deca nisu izneverila i stavila njihovu fotografiju „ na doboš“ sa čudnim nazivom poput „Kartonka“, „Mladi par 1900“ …

 

 

Kuće koje nestaju-putuju im duše

 Kuće koje nestaju-putuju im duše

Zašto nam je drvena  taraba pokidana

Zar je nije pradeda žicom zatezao

Zašto nam je korov do kolena bako

Tvojaplodna bašča prekrivena  je bršljanom

Zašto su okrunjeni naši molovani zidovi

Ramovi sa zida iščupani i niko ih  neće

Zašto su nam prozori muzgavi  bez stakla

Vetar ih kida, kiša blato doneće

Zašto kuće nestaju, gde odlaze im duše

Naši sumorni  životi, porodice ruše.

Da su davnih dana naši preci znali da će se ognjišta rušiti, korovi zarastati po baščama, ne bi možda toliko ljubavi utkali u svaku daščicu kuće. 

Koliko nemamo vremena za ognjište toliko ga nećemo nikada ni imati u sopstvenom životu ni za šta, jer na srušenom temelju ptičica ne peva.

Najskuplji domaći rezanci-Majkini rezanci

 Da li znate koliko koštaju najskuplji rezanaci?

Kilogram brašna i nekoliko jaja, ali najskuplji deo nije ni ta oklagija, ni astal  sa mušemom ili drvenom daskom na kojem se to testo mesilo , ni onaj beli veliki stolnjak iz šifonjera-samo za sušenje rezanaca i to onih velikih žutih, tankih krugova sa reckavim ivicama koje je moja Majka ređala po krevetu.

Najskuplji sastojak rezanaca nije ni vreme koje je utrošeno, ni oštri  nož kojim je Majka tako tanko sekla uvijene žute rolne, prethodno prosušene na čaršavu.

Najskuplji sastojak je upravo ona-Majka, njeno ustajanje sa prvim petlovima, njeno prosejavanje brašna u drvenom situ, zatim odlazak do kokošinjca i uzimanje mlakih domaćih jaja tik iz gnjezda ili što bi  vojvođani tadašnji govorili „gnjizda“.

Najskuplji sastojak su njene ruke, jer iako  uvek grube od poljskih radova a ipak tople i nežne za nas decu, su već uporno razvijale žuto testo.

Neverovatno je koliko mi je u sećanju ostala ta drvena  tanka dugačka oklagija i taj  pritisak njenom rukom po oklagiji  tačno toliko  koliko treba, da da najbolji rezultat.

Za vreme kada se testo suši  Majka priprema vojvođanski doručak, malo jaja  i čvaraka a posebno u tiganj stavlja i droždinu te ona onako cvrči u tiganju, dok  Majka stavlja jaja, i mali čvarci se polako skupljaju od toplote  a jaja imaju ukusne tačkice.  Dedi je uvek pekla tri jajeta a ako ima guščijih onda su dva bila dovoljna i često smo iz tog razloga guščija jaja čuvali samo za „dedu“.

Leb  još sinoćke umešen  i uvijen  u veliku platnenu krpu-belu na teget štrafte. 

Taman dok deda narani životinje, malo će se oboje privatitifruštuka, pa onda ide drugi deo rada oko tankih rezanaca ukoliko su se prosušili.

Ceo svoj život sam pratila ovaj postupak, mešenja, spajanja žumanceta sa belim brašnom kad ih majka prstima pritisne da se sjedine , oklagijanja do iznemoglosti da bi se postigla tankost testa , sečenje na drvenoj daščici oštrim velikim nožem, pa onda rukom rastrešavanje po čaršavu-da se suše.

Sećam se kada sam je jednom pitala:

-Majka a koje su mere za rezance? Obzirom da nisam nikada videla da ona nešto meri, premerava, jednostavno sve je stavljala u vanglu i zamesila.

Rekla  je:

-Danas sam mesila sa šest pregršti brašna i šest jaja, uz malko soli. U odnosu na pregršt ćeš znati koliko treba jaja, jedna pregršt jedno jaje.

Tako da u suštini recepta nema , samo pregršt i jaje😊

Kao što ja danas tačnog recepta nemam tako nemam ni najskuplji sastojak, koji je činio nedelju svetom i koji je činio supu  najukusnijom na svetu – a to su zlatni i tanani  rezanci,  koji su se čuvali u kutiji od cipela u špajzu i to na najvišoj stalaži😊

Iskreno, rezanci nisu skupi i svima su dostupni, 21 vek je doneo nove tehnologije  i može da se napravi od testa što god zamislite, ali da li ste primetili da domaći rezanci ukoliko imate priliku da ih jedete zaista ne mogu  da se uporede ni sa bilo kojim novim felama kako god napravljenim.

Znate zašto?

Zato što u njih ide najskuplji sastojak-Majka.

Priča o Jabukama

Kada sam bila mala kod dede i majke na salašu smo imali mnogo jabuka. Prve koje su u toku godine rodile su bile Jabuke Petrovače i majka je od njih tačno na Petrovdan pravila pitu. Jabuke Petrovače su male nesavršene jabuke baš za decu. Ne mogu dugo da se čuvaju  jer kad padnu sa drveta na zemlju često se desi  da njihova tanka slatka kora od pritiska pada pukne,  onda morate odmah da ih pojedete. Ta prva pita od jabuka sa malo cimeta i razvučenim  tankim domaćim korama je moje prvo  sećanje  kad pomislim na jabuke. 

Kanije dolaze i one druge sorte jabuka a pogotovo u jesen kada jabuka postaje Kraljica među voćem.

Prosto sam danas postala željna jabuka tih ne savršenih jabuka, domaćih.

Jabuke mog detinjstva nisu bile savršene  i svaka je imala neku osobenost. Ili je bila sa braon tačkicom   kao uspomenom od prolećnog leda, ili je pala na zemlju pa se ugruvala.

*****

Šetala sam ovih dana po našoj gradskoj pijaci kako bih našla upravo takve jabuke. Drugačije. Nažalost sve su bile iste, plastične i sjajne, džinovske i tako su veštački izgledale kao da su spremne da uskoče u "Rijaliti program".

Na jednoj tezgi su čak bile uredno poslagane, zelena pa jedna crvena pa opet zelena pa crvena, pravi mali spektakl, onako sjajne neonske boje,  potpuno iste ali baš svaka nalik jedna drugoj, kao da su se kopirale međusobno.

Imam utisak kao da su igračke, znate one plastične igračke u obliku voća koje su neke ne maštovite domaćice držale na svojim stolovima u društvu sa plastičnim grožđem i bananama. Moram vam priznati da sam se jednom kao dete i prevarila i zagrizla upravo jednu takvu  jabuku kada sam bila u gostima kod ujne.

Ja se bojim i da probam tako nešto. Bojim se da će me takve jabuke prosto u stomaku pojesti.

Kada sam bila mala moja omiljena priča je bila Džoni Jabukovo Seme. To je ona priča koju ste svi mogli da pročitate ako ste imali one Volt Dizni knjigice u plavoj, crvenoj, narandžastoj i zelenoj boji.

Elem Džoni Jabukovo Seme je bio jedan srdačan dečkić koji je u svom džepiću uvek nosio seme jabuke. I kada su u tom dobu u Americi  krčili šume i pravili brvnare, on je išao po prirodi i sadio semena  jabuka. Iz tih semena su iznikla stabla jabuka, i to mnoštvo. Od tih jabuka se pravila najlepša Jabukova pita "Apple pie".

Pa zatim one bajke gde  Princ ima veliki zadataka da sa glave svoje dragane strelom pogodi jabuku. Sećam se da sam pretrpela veliki strah svaki put kada bih čitala takve  priče. Pitala sam se   kako uvek uspe da je pogodi. Možda mu je jabuka to dozvolila.

Kod nas u selu je običaj takođe da se na važne događaje vezane za porodicu zove na slavlje sa Jabukom.

Kada je Krsna Slava obavezno se donese jabuka gostu a samim tim i poziv da se dođe.

Sad se to samo retko desi.

Jabuka se nekad nosila u školu i kao užina, znate mame nisu nikad spakivale brzu hranu nego vam daju u ruku "rumenu " jabuku.

Pa i one situacije kada pitate babu šta ima slatko a ona vam kaže:

-Pojedi jabuku.

Neke jabuke umeju jako lepo i da mirišu, one fine crvene u obliku srca, prosto vam bude milina dok je jedete.  Pa one lepe skroz žute Kraljice jeseni koje se zovu baš tako kraljevski "Zlatni delišes", pa njihove dvorske dame "Crveni delišes" čija bordo korica malo gorči, bas kao da hoće da poruči:

-I mi smo dvorjanke ali dajemo gorku notu kao revolt što nismo na prestolu već pored njega.

Meni je posebno omiljena Greni Smit. U prevodu Baka Smit koja nosi uspomeno verovatno na neku požrtvovanu  baku koja je od njih svojim unucima pravila divne i raznorazne poslastice. zamišljam kako je pravila pite, pa kompot, sok, slatko, jabuke u šlafroku, narendane jabuke klot sa cimetom i medom, tortu od jabuke i karamela, lenju pitu...sve  sa jabukama.

I tako dok sam se ja prisećala i tražila onu pravu, ali zaista pravu domaću jabuku u jednom kutku pijace sam videla jednu baku sa gajbicom svojih  ali lično svojih jabuka.

Običnih domaćih jabuka, koje nisu bile poslagane  jedna pored druge nego su se tiskale čvrsto jedna uz drugu kao jedna slatka celina.

Neke su imale tačkice, neke su bile malo zelenije, neke crvene.

Neke su čak na peteljci imale i list, koji kao da se čvrsto stegnuo o peteljku sa kojom se družio u veselom društvu tokom godine od njenih "malih nogu" pa do branja.

Obradovala sam se i kupila ih. Bile su duplo jeftinije od onih veštačkih manekenki.

Bile su tako lepe i ukusne. 

Da imale su ukus.

Bećar paprikaš-Magično jelo koje popravlja raspoloženje

Ja hranu vezujem za raspoloženje i emocije.

Kad sam tužna izgubim apetit.

Ne mogu da jedem i spavam.

ne mogu da kuvam.

Možda je to nekom smešno, ali ja sam takva.

Emocije mi udare u glavu .

Onda sednem na svoj poni sa korpicom i krenem brzinom svetlosti kod mame.

Ona zna šta će da mi skuva.

Leto je i njena bašta je puna svakakvog povrća.

Bere paradajz, papriku znate ono povrće koje izgleda baš kako treba nesavršeno, različitog oblika i veličine Neko ima tačkice od kiše ili  leda...poput ruku moje majke poput njenog lica tako običnog tako  nesavršenog i normalnog.
Poput njenih starih ruku.
Koje volim.
Koje kuvanjem nude topli zagrljaj.

Koje vraćaju u život i pružaju utehu.

Kakva suprotnost od onog plastičnog povrća, savršenog oblika na pijacama koje se sija po tezgama obrisano krpom i ubrizgano lošom hemijom 21. veka.

Kakva suprotnost od svih onih ljudi koji vas svojim lošim karakterom čine nesretnim a u stvari izgledaju savršeni.

Mama uvek pita da li sam gladna
čak i kada kažem da nisam....

Ona odmah uzima nešto da mi  spremi.

Polako secka papriku, paradajz..luk...na svojoj staroj drvenoj daščici.

Mirise osećam u vazduhu....

Znam šta kuva.....

Znam šta će ispasti iz mirisa te kombinacije povrća.

Bećar paprikaš

Luk se iseče na tanke šnite, paprika takodje, paradajz takodje na kocke ili kriške.

Količina svega ne postoji u gramima.

Zašto?

jer jednostavno je nema

nema greške u količini
kao što nema količine u ljubavi majke.

U šerpicu stavite kašiku masti.

a potom luk.

Mama kaže da se dodaje povrće kad luk pocakli - obožavam te njene  savršene starinske reči koje objašnjavaju stanje u kuvanju tako perfektno.

Doda se paradajz i paprika.

meša se  isključivo drvenom varjačom dok povrće ne pusti sok.

Sada tu više ne morate non stop da mešate već samo povremeno.
Mama poklopi šerpu šarenim poklopcem, znate onim starinskim na tufnice.

Ostavite da se sve dinsta.

Dinstati znači , kuvati na laganoj vatri.

Posle izvesnog vremena će te videti da će se svo povrće "rastopiti" u jednu celinu.

Posolite, začinite....
i gotovo!!!

Znate kad nešto pravite milion puta i bude uvek ukusno.
Kad paravite sami onako ovlaš opušteno za sebe i druge drage ljude.

Ali  kad jedete osetite da nešto nedostaje

jedan mali dodatak

jedan mali začin

da bude baš slatko.

da bude baš tako ukusno kao sada

kao kada vam priprema mama.

Pitam se da nije to ljubav?